Reklame

Ovako: ja sam fanatični pristalica i slušalac radija, od najranijeg detinjstva, kada sam na „Kosmaju 49“ pratio razvoj ratova u Košinšini i Koreji. Takav sam i dan-danas: je ne znam šta bih radio da nemam radio, što reče pesnik. U poslednje vreme radio počinje da me nervira slaboumnim reklamama i emisijama sa lažljivim i izveštačenim prenemaganjem. Od marketinških šamana i šibicara ne očekujem mnogo, ali ovo polako tone ispod svakog nivoa zdravog razuma i opšte pristojnosti.

Molim: ja ne znam (i ne želim da znam) je li se prodaja tog nečeg što se zove „Om kafa“ povećala od kad traje slaboumna reklamna kampanja u kojoj – ni krivi, ni dužni, ali treba im para – učestvuju glumci iz inače dobre satirične serije „Državni posao“. Trust marketinških pilećih mozgova misli da će bolje prodati neku kafu tako što je reklamiraju krajnje antipatični kancelarijski pacovi, od one vrste koju poželite da bijete dugo i zamišljeno svaki put kad ih sretnete. Ti likovi su odvratni, cinični, bezobrazni i bezdušni, ukratko gola govna – a mi sada treba da kupimo kafu koju oni reklamiraju. U TV seriji oni sjajno igraju svoje uloge bezdušnih dripaca i to ima svoju dramaturšku i – da kažemo – katarzičku funkciju primerenu nameri autora i reditelja i uopšte svrsi pozorišta, pa makar i televizijskog.

Reklama je – kao što znamo – najlažljivija od svih laži; ona nas nagovara da kupujemo ono što nam ne treba parama koje nemamo i pritom nas laže bezočno. Šta, 99 odsto „bi se složilo“ da im kolači uspevaju uz margarin, mada svako zna da su kolači dobri jedino s buterom. Neka sojka tvrdi da su joj trepavice „73 odsto“ veće sa tom maskarom, a svi vidimo da su veštačke i nalepljene. Druga sojka tvrdi da joj se godine ne vide zbog neke šminke, a na prvi pogled je jasno da ju je Bog stvorio lepom i tu pomoći niti ima, niti je potrebna. I tako dalje.

Sad se postavlja pitanje: misle li oni stvarno da smo mi slaboumni – ili smo zaista slaboumni? Ili mi nemamo izbora? Radio mora od nečega da živi; ne mogu da zamislim urednika koji će odbiti reklamu, pa makar i najidiotskiju – ako se plaća. Znam da ti reklamoseri (i reklamožderi) imaju neka svoja udruženja (neka se vređaju do mile volje na ovo što pišem), a tamo bi neko trebalo da vodi računa o elementarnim standardima pameti i pristojnosti.

Nazirem tu još nešto: „postmoderni“ sporomislioci zameriće mi da ne razumem kemp. Ne razumem; pitajte Isidoru Bjelicu, ona razume. Kad vam vaš omiljeni radio tri puta nedeljno najavi da sada ima da vas smara grupa idiota (a to je istina), čovek promeni stanicu. Voditeljka najavi emisiju „o ničemu“, mada je emisija dobra; to nešto znači. Da ne govorim o noćnim voditeljkama i voditeljima koji svaku rečenicu počinju sa „eee…“ i „aaa…“; za takve ranije nije bilo mesta na radiju – dok ne nauče da govore. Ako nam je i radio na to spao, loše nam se piše.