Tužilac Vukčević je, dakle, izjavio da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković 1999. u leto naredio ubistvo trojice braće Bitići. To su krupne reči, štaviše skandalozne, čak i u zemlji čija su dva uzastopna ministra unutrašnjih poslova (Sokolović i Stojiljković) sebi prosuli mozak hicem iz službenog pištolja. O toj tužnoj i neuobičajenoj činjenici niko ne govori, a trebalo bi; svi bi radije da se to zaboravi.

Da se podsetimo: ta trojica braće Bitići, državljani SAD, potegli su odande čak na Kosovo s namerom da se pridruže OVK. Zakasnili su, jer je Kumanovski sporazum već bio potpisan dok su oni stigli. Naša policija uhapsila ih je – ironijom sudbine – dok su pomagali ugroženoj romskoj porodici da se skloni u Srbiju. Pogranična policija predala ih je sa prekršajnim prijavama sudu za prekršaje u Prokuplju, jer nisu imali vize. Dobili su rutinskih 15 dana i takođe rutinski izgon iz države, kako se to već radi. E, tu sad počinje priča o naročito gnusnom zločinu. Pri izlasku iz prekršajnog zatvora u Prokuplju, trojicu braće Bitići dočekali su neimenovani pripadnici MUP Srbije, strpali ih u terensko vozilo i odvezli u Petrovo selo, na poligon MUP-a; tamo su ih ubili hicima u potiljak i zakopali sa ostalim leševima Albanaca s Kosova u masovnu grobnicu. Reč je, dakle, o krivičnom delu teškog ubistva sa umišljajem (i još nekim krivičnim delima). Sama okolnost da je takav i tako gnusan zločin počinjen po naredbi ministra koju da je preneo načelnik Javne bezbednosti svojim potčinjenima zaista je neprijatna, antipatična i sramotna.

Dobro: Vlajko Stojiljković pucao je 2002. u jesen sebi u glavu na ulazu u Saveznu skupštinu, gde je bio poslanik SPS, kad je donesen onaj zakon o saradnji sa haškim Tribunalom. Ostavio je oproštajno pismo na nekoliko strana i to je pismo na tom istom ulazu u Skupštinu drhtavim melodramskim tenorom slavodobitno pročitao – ko? Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, ako se neko još toga seća.

Mi ne znamo zašto su se dvojica ministara unutrašnjih poslova Republike Srbije ustrelili; radije ne bismo da nagađamo. Možda tu neku ulogu igra i sudbina braće Bitići i ostalih žrtava, sve do Ibarske magistrale, Ulice Lole Ribara 35 i Fruške gore; ne znamo. Vlajko je opravdano nedostupan organima, ali tužilac Vukčević pomenuo je i Rođu Đorđevića (sedi kod Haškog tribunala) i Gorana Radosavljevića Gurija; obojica su dostupni, kao i još neki tada prisutni u Petrovom selu. Tužilaštvo sada treba da ustanovi: ko je braću Bitići protivpravno lišio slobode pred zatvorom u Prokuplju i odvezao ih u Petrovo selo; ko je izdao naredbu da se oni ubiju; ko je naredbu izvršio; i ko je do sada skrivao da je počinjeno teško krivično delo i tako pomogao počiniocima i naredbodavcima. Ne treba smetnuti s uma da SAD ne vole kad se njihovi državljani ubijaju tek tako, bez suda, kao što su naše vlasti u ovom slučaju već naučile.