Eksplozivni razlozi za paniku

Teško je setiti se kad je predsednik Srbije donosio odluke pod pritiskom panike. A teško je i sakriti činjenica da je odluku o moratorijumu i centralizovanju odobravanja izvoza oružja doneo u naletu panike i straha.

Otkud panika?

Ratovi na istoku Evrope i Bliskom Istoku jasno su pokazali koliko je Srbija u globalnom razmeštanju moći i uticaja mala i beznačajna, a njen predsednik samo umišljena veličina.

Izgleda da postoje najmanje dva eksplozivna razloga za paniku.

Dva puta u roku od mesec dana ruska Spoljna obaveštajna služba (SVR) upozorila je predsednika Srbije da se povećava izvoz municije iz Srbije u Ukrajinu, uprkos negodovanju Moskve. A predsednik Srbije uverio se kako izgleda nezadovoljstvo Moskve prilikom majskog susreta s ruskim predsednikom i čim je stiglo novo upozorenje SVR on je panično brže-bolje objavio odluku o obustavi izvoza municije.

Drugi razlog je upozorenje iranske vojske od 21. juna (pre američkog bombardovanja i primirja s Izraelom) da će sve pošiljke vojne pomoći Izraelu biti smatrane učešćem u agresiji protiv Irana i da će se se smatrati legitimnom metom zemlja koja isporučuje oružje. Izgleda da se Srbija prepoznala kao agresor i moguća meta. Nije tajna da je Srbija među velikim liferantima oružja i municije Izraelu, pa je predsednik panično i brže-bolje odlučio da stavi pod ličnu kontrolu sve izvozne poslove naoružanja.

Legitimno je proizvoditi oružje i unosno je trgovati njime (jedino je upitno kome se prodaje). Ratovi se umnožavaju širom planete, profiti su enormni a raste i politička moć zemlje izvoznice oružja. Inficirana Brozovom zaostavštinom (jaka namenska industrija) i opsesijom vlastodršca, Srbija se upustila u avanturu iz one narodne izreke „vidl’a žaba da se konji kuju…“ Izreka bi, ako bi je neko ozbiljno shvatio, mogla da posluži kao mudra pouka da svako treba da zna gde mu je mesto i gde su mu granice. Jer, ne ume svako da trguje oružjem (iako ume da ga proizvodi), rizik po državu je ogroman i moguće je da bude, što bi rekla još jedna stara poslovica, „skuplja dara nego mera“ ako se povlače pogrešni potezi. Izgleda da se Srbiji baš sad zalomila ta nesreća.

„Kad se slonovi tuku, obično miševi stradaju“, predvideo je predsednik Srbije današnju svoju i sudbinu države još 5.3.2014. prilikom obilaska RTB Bor govoreći o ruskoj aneksiji Krima. Jašući na konjukturi („Oružje i municija idu kao alva na svetskom tržištu“, kaže predsednik Srbije) i halapljivo jureći astronomske zarade, državni vrh i njemu bliski trgovci oružjem gurnuli su Srbiju u ulogu mirođije u svakoj ratnoj čorbi – od Mjanmara, do Sudana, Malija, Burkine Faso, Gaze (Izraela), Ukrajine… Srbija nije gadljiva kome će prodati oružije za masovno ubijanje, samo joj je važno da je cena zadovoljavajuća i plaćanje bez kašnjenja (a često i „keš franko dlan“).

Bez mnogo vizije i strategije vlast u Srbiji upustila se u veliki rizik, uhvatila u kolo za koje nema globalni kapacitet, niti je za taj posao sposobna i spremna. Zato predsednik panično reaguje, pokušavajući da spreči ili bar kontroliše štetu.
Izvoz oružja je mač s tri oštrice. Na jednoj strani je slatka lova („Skupo je i zato što firme moraju da prave velike profite“, reći će predsednik Srbije). S druge strane je nemilosrdna konkurencija velikih država i etabliranih moćnih privatnih trgovaca. A s treće strane je geopolitika, „sudar slonova“ u kome stradaju „miševi“. Srpski trgovci oružjem (država i privatnici) alavi su na pare, ali lako postaju paničari kad im zagrmi Putin. Kad SAD, Kina ili EU prodaju (ili poklanjaju) avione, tenkove, rakete, streljačku municiju državama u sukobu taj potez tumači se kao naklonost svetske sile prema jednoj strani u ratu. Kad to radi Srbija, nju je lako optužiti da krši Ugovor o trgovini oružjem koji je pod okriljem UN potpisala krajem 2014. (sa još 114 država) i po kome ne bi smela da izvozi oružje u konfliktna područja. I ne samo taj Ugovor, Srbija krši i vlastiti Ustav u kome je zapisana njena međunarodna neutralnost.

Nesporno je da se svet militarizuje i da u njemu bukte mnogi mali i veliki ratovi, ali da li Srbija treba da „trči sa slonovima“, pogotovo ako je veliki zagovornik vojne neutralnosti. Ne demonstrira li Srbija državnu bezobzirnost tako što se deklariše kao mirotvorac a profitira na ratovima i ubijanju civila? Sme li država da „vidi priliku“ u ratovima i sukobima, da trlja ruke i broji milione dolara dok drugi krvare ruke a treći umiru?

Politička opcija koja 13 godina vlada Srbijom živi u paranoji da će neko da nas napadne, pokori i uzme nam slobodu i zato stalno podstiče militarizaciju, veliča industriju naoružanja i gomila ratnu gvožđuriju. U srpskoj industriji ubojnih sredstava radi oko 200 preduzeća, tek nekoliko (istna, najvećih) je u državnom vlasništvu. Svi zajedno, uključujući i kooperante i trgovce, zapošljavaju šezdesetak hiljada radnika i godišnje zarade od prodaje oružja i municije verovatno između dve i 2,5 milijarde dolara (tačni podaci nisu dostupni).

Oružje je postalo prepoznatljiv izvozni brend Srbije, što baš i nije neka komparativna prednost, naročito ako se smesti u kontekst njene nedavne i neslavne ratne prošlosti. Za pozicioniranje Srbije u međunarodnoj ekonomiji mnogo bi više značilo da je već na „prvu loptu“ prepoznata i uvažavana kao zemlja visokokonkurentnih proizvođača softvera (ne IT usluga), inovativnih lekova, pa i klupskog voća i povrća. I dalje nas kao usud opterećuje Miloševićeva megalomanska kletva „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“.

Otuda ne čudi predsednikovo priznanje da su ga posle odluke o moratorijumu i pojačanoj kontroli izvoza oružja i municije zvale desetine „zabrinutih“ osoba. Nema sumnje ko su ti ljudi. To su lobisti iz njegovog bliskog okruženja koje je učinio ekstremno bogatim zahvaljujući trgovini oružjem. I neće biti neobično da centralizacija izdavanja izvoznih dozvola podstakne novi talas korupcije. Nije teško pretpostaviti gde će završiti ogromne provizije za „podmazivanje“ dobijanja dozvola.

Predsednikova briga o sudbini radnika u fabrikama namenske proizvodnje koji će „krenuti u štrajkove“ samo je populistička stilska fraza. Ako je već toliko zabrinut za sudbinu „vojne“ radničke klase, onda bi sad već morao da proglasi tranziciju srpske industrije naoružanja i započne njeno proizvodno restrukturiranje. Možda zvuči jeretički, ali državne fabrike takozvane namenske industrije u Lučanima, Kruševcu, Kragujevcu, Užicu, Valjevu, Čačku trebalo bi da pređu na neki mirnodopski proizvodni program, recimo proizvodnju poljoprivredne ili građevinske mehanizacije. Srbija i njena radnička klasa imaju i u tim industrijama jednako dugu tradiciju proizvodnje kao i u namenskoj industriji. Možda su aktuelni ratovi prilika da se Srbija odrekne milijardu i po dolara zarad novog, čistijeg obraza u međunarodnim odnosima.

Prodaja oružja u vrućim ratovima na istoku Evrope i Bliskom Istoku, gde ginu hiljade i hiljade vojnika i civila daje Srbiji lošu reputaciju i istura je kao laku metu u razmeni vatre velikih država-liferanata oružja ali i diplomatskim i geopolitičkim odnosima. Kad se sa sumnjom, podozrenjem i nepoverenjem gleda na malu balkansku državu koja se doživljava kao trgovac smrću, onda je teško graditi njen imidž mirotvorca čak i kad je ta država organizator sajma muzike i sporta koji će biti održan 2027. godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.