Kako je komunizam ojadio Venecuelu

Tako se, na nivou propagande KPJ posle Drugog svetskog rata, u domaćim medijima tumači budućnost Venecuele posle kidnapovanja njihovog diktatora Nikolasa Madura i najave dolaska američkih multinacionalnih naftnih kompanija.

Da li će dolazak tih kompanija doista biti tragedija za Venecuelance?

Pre odgovora valjalo bi razjasniti zašto je bolivarska revolucija napravila od Venecuelanaca najsiromašnije i najbeznadežnije ljude na planeti u zemlji koja ima najveće dokazane rezerve nafte.

Razlog je jednostavan. Svet bi, bez obzira kako se venecuelanska priča bude razvijala, trebalo još jednom dobro da razmisli o opasnostima komunizma. Niz događaja – od pobede Uga Čaveza na izborima (1999. godine) do odvođenja Nikolasa Madura sa vlasti (pre neki dan) – koji se kretao od centralizovanog upravljanja privredom do potpune političke diktature – nije iznenađujući. To je samo logična posledica dosledne komunističke politike u periodu od 25 godina.

Nije slučajno što je četvrtina ukupnog stanovništva (osam miliona) Venecuele morala da pobegne iz zemlje za vreme komunističke diktature Čaveza i Madura. Donedavno je bežalo u proseku 2.000 ljudi dnevno. Slična beznađa i masovne emigracije dešavale su se širom sveta svaki put kada je u nekoj zemlji zavladao komunizam – od Jugoslavije i Istočnog Berlina do Kube. Ovo sada najveći je egzodus u novijoj istoriji Latinske Amerike i jedna od najvećih izbegličkih kriza u svetu. Ugledni američki ekonomista tvrdio je da postoje samo tri konstante u životu: smrt, porezi i, Venecuela je sveži dokaz, ekonomski rezultat komunizma.

Ljudi nisu bežali iz Venecuele „od masnih kolača“. Pre 25 godina njen BDP bio je oko 4.800 dolara po stanovniku. U 2014. godini, bio je skoro 16.000 dolara. A najnovije procene za 2025. godinu su oko 4.000 dolara – otprilike 20 procenata manje nego 2000. godine i 75 odsto manje nego 2014. godine.

Humanitarne organizacije tvrde da dve trećine (oko 14 miliona) Venecuelanaca gladuje, gotovo 75 odsto ne dobija redovno vodu zbog čega oko 11 odsto ima problema s kožom i želucem. Ti i svi ostali bolesnici nemaju gde da se leče, jer su bolnice u užasnom stanju.

Pre desetak godina Maduro je naredio da kupci hrane u dućanima moraju da daju otiske prstiju. Bila je to komunistička mera borbe protiv nestašica hrane. Jedan sveštenik pozivao je sunarodnike da označe u kanti za smeće ako je nešto jestivo da bi sirotinja mogla da se „posluži“. U Venecueli je bilo opasno po život objavljivati slike siromaštva i očaja. Maduro je odbio ponude 13 zemalja da pošalju hranu i lekove. Ministar unutrašnjih poslova Diosdado Kabeljo objasnio je da Venecuela ne prihvata pomoć jer bi time dozvolila imperijalističku invaziju. A Maduro je predlagao uzgoj zečeva kao rešenje problema gladi.

Čavez, a naročito Maduro, sistemski i dosledno uništavali su ekonomiju koja suštinski živi od nafte. Primer je naftna kompanija Petroleos de Venezuela SA (PDVSA) koju je Čavez nacionalizovao.

Maduro je u novembru 2017. godine imenovao generala Nacionalne garde Manuela Keveda da vodi PDVSA. „Želim socijalističku PDVSA. Etički, suvereni i produktivni PDVSA. Moramo prekinuti model rentijerske naftne kompanije“, rekao je Maduro. Samo osam meseci kasnije, 6. jula 2018. godine, general Kevedo održao je molitvu u konferencijskoj sali PDVSA na kojoj su se on i drugi visoki zvaničnici resornog Ministarstva molili boga da poveća proizvodnju nafte.

„Na ovom mestu mira i duhovnosti radnici su se molili za oporavak proizvodnje nafte“, pisalo je u saopštenju Ministarstva za naftu, koje je kasnije uklonjeno sa zvanične veb stranice. Pre molitve bogu, general je doneo niz mera za koje su stručnjaci, zaposleni i partneri PDVSA, tvrdili da guraju nekada profitabilnu i poštovanu kompaniju u propast. To se i dogodilo, „vojna hunta“ u PDVSA oborila je proizvodnju te 2018. godine na najniži nivo u prethodnih 70 godina. Nacionalizacija i akcije komunističke vlade oterali su iz kompanije stručne radnike i rukovodioce pa su angažovani autsajderi da održe u životu čak i osnovne operacije, bušenje i pumpanje nafte. „Svedoci smo uništavanja naftne industrije“, priznao je Hose Bodas, generalni sekretar sindikata radnika nafte.

Naftna industrija Venecuele dugo je propadala posle zlatnog doba saradnje s američkim kompanijama (kad niko nije bežao iz zemlje).

U 2024. na listi godišnje proizvodnje 12 članica OPEC-a Venecuela je bila na 9. mestu s dnevnom produkcijom od samo 874.000 barela. Poređenja radi, Saudijska Arabija je u istom periodu proizvodila blizu 10 miliona barela dnevno, a ispred Venecuele bili su UAE, Irak, Kuvajt, Iran, Nigerija, Alžir i Libija.

Još 2015. godine PDVSA je, prema podacima OPEK-a, uspevala da izvozi dva miliona barela sirove nafte dnevno, da bi 2021. godine izvoz pao na 500.000 barela a 2024. iznosio je 655.000 barela. U novembru 2025. skočio je na 921.000 barela. Venecuela sada predstavlja manje od jedan odsto globalne ponude sirove nafte.

Posle 25 godina Čavez/Maduro vlasti može se reći da ne postoji zemlja u istoriji sveta koja je kao Venecuela izgubila toliko mnogo za tako kratko vreme. Komunizam je i na primeru Venecuele pokazao da nije samo neefikasnost i siromašenje. Komunizam vodi u tiraniju gde najgori dospevaju na vrh, a prilika za poboljšanje života se gasi.
Šta su Venecuelanci dosad imali od nafte kao nacionalnog resursa koji sada navodno hoće da im otmu Amerikanci? Ništa.

Prihode od nafte sistemski je 25 godina krala (prisvajala) rentijerska komunistička oligarhija koja ništa nije ulagala u razvoj naftne industrije i podizanje standarda građana. Dakle, narod Venecuele već je pokraden. Uz to, vlast je pokrala i predsedničke izbore 2017. i 2024. godine.

Gladni Venecuelanci besno su posmatrali u septembru 2018. godine kako se njihov predsednik sa suprugom prežderava ćevapima u elitnom istambulskom restoranu Salt Bae selebriti kuvara Nusreta Gokčea i zatim zavaljen uživa u kubanskoj cigari na kojoj je ugravirano njegovo ime. A kako li su tek reagovali na decembarski telefonski razgovor u kome je Maduro uz garancije za odlazak iz zemlje od Trampa tražio i dozvolu da ponese i 200 miliona dolara. Posle njegovog hapšenja Švajcarska je naredila zamrzavanje imovine koju Maduro i 36 njegovih saradnika drže u bankarskim sefovima u toj zemlji. „Odluka ima za cilj osiguranje da sredstva koja su potencijalno nezakonito stečena ne mogu da budu odneta van Švajcarske“, navela je vlada u Bernu.

Da bi ljudi u Venecueli ponovo mogli normalno da se hrane, leče i normalno žive potrebna su ulaganja i kapital. Kina kao veliki prijatelj Madurove Venecuele i veliki kupac njene nafte prestala je od 2016. godine da investira i kreditira naftni sektor te države jer je bila razočarana razmerama korupcije i rasipništva bolivarskih revolucionara. Maduro je u očaju 2021. godine pokušao da „na’vata“ investitore raznim slatkorečivim obećanjima, ali niko normalan nije hteo da rizikuje nacionalizaciju svog kapitala. Pre nego što je izgubio vlast, Maduro je mnogo ranije izgubio poverenje poslovnih krugova i poverenje birača pa je morao da sebe samoproglasi predsednikom.

Ako je nešto sada neophodno Venecueli to je investicioni, razvojni kapital. Spominje se potrebna suma veća od 100 milijardi dolara. Bez ulaganja nema zdrave privrede, nema društvenog progresa ni poboljšanja standarda građana. Ulaganje je prvi korak do prosperiteta. Zainteresovane američke naftne kompanije mogu svojim kapitalom da ožive naftnu industriju i uništenu naftnu infrastrukturu Venecuele. Logično je da će im zbog političkih, finansijskih i pravnih rizika trebati jake garancije američke administracije.

Naftu treba kapitalizovati i u korist građana Venecuele. Profiti od venecuelanske nafte iskoristiće se za obnovu zemlje koja će trajati godinama. Naravno da će kompanije zaraditi. Velika je verovatnoća da će njihova renta biti manja od rente koju su uzimali komunisti. Ali će zapošljavati nove radnike, isplaćivati daleko veće zarade i plaćati poreze u državni budžet iz kojeg će se isplaćivati penzije (sada su 50 centi), finansirati bolnice, popraviti izvorišta pitke vode i školovati novi radnici.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.