Prve boli uvo za patriotizam, a druge za moral. Obe struje – zabole za Srbiju… Da nije tako, nisu li obe struje i njihovi promoteri bili na vlasti, jedni do 2000, drugi posle 2000, pa zašto nisu bili nešto od ta dva, nego se najvećma radilo samo o ličnom bogaćenju, dok su velike priče bacali narodu kao prašinu u oči. Pri ovakvom zaključku obično se oglase oni dežurni, što vole da nas podsete na pogubnost teze da smo svi isti. Naravno, ja i ne tvrdim da smo svi isti. Svi oni, međutim, jesu isti. Jednako lažnjaci ovog ili onog pravca i opredeljenja koje navodno zastupaju, u zavisnosti od prilika. Isti su, baš zbog postojanja mnogih građana Srbije koji se razlikuju od jednih i od drugih. Isti su zbog svih koji su različiti od njih, ali nemaju šansu da opstanu u svojoj različitosti, zbog njihovog narcizma malih razlika, ili šićardžijskog insistiranja na navodno velikim razlikama na kojima te dve kvaziopcije opstaju. Isti su svi oni zbog kojih su mnogi od nas jedva skontali to da se oduvek, iza svih stradanja običnih ljudi, idealista, civila, dece, slobodnomislećih ljudi ovde ili bilo gde u svetu, nalazio oduvek samo novac.

Prisećamo se, tako, ovih dana, mi, jedna nebitna gupica građana, oko čega je ono odmah nakon oktobra 2000. izbio prvi javni veliki spor između tadašnje vlade/vlasti i jedne, tada se govorilo drske i kojekakve predstavnice jedne NVO? Ne navodim njeno ime, jer možda i ona to danas ne bi želela, a možda i bi, jer je reč o veoma principijelnoj osobi. Danas je, međutim, sve nezgodno, dok moralisti koji su tada bili na vlasti dobrovoljno poklanjaju sopstvenu državu nekima što su nešto mnogo ostali dužni Karli del Ponte, kao da ubogim monasima poklanjaju relikvije na čuvanje, a ne osumnjičenima za ratne zločine državu. Možda bi trebalo kolektivno ćutati, e da bi moralisti lakše odigravali svoju rolu humane unesrećenosti što Srbija kolektivno nije proglašena genocidnom državom. Njihovim izjavama povodom te presude, zbunjeni su i zaprepašćeni mnogi normalni ljudi, a gle, nisu ni ratni zločinci, ni ratni huškači, ni ratni ni antiratni profiteri, već ljudi koji su se protiv ratne politike borili bez pompe, bez ordenja, bez naknade, bez profita svih ovih godina. U ime tih ljudi, dopustićete tzv. patriote i dopustićete dame i gospodo moralisti (moralizatori), ne mora se o svakom problemu govoriti iz jednog od vaša dva ugla gledanja. Principom spojenih sudova vi koji godinama jedni drugima „nepomirljivo“ uspešno tercirate stavili ste državu Srbiju na stub srama, na kojem niti je ikad bila niti je danas ijedna država u ovom najgorem od svih svetova. I mada jedni od vas uspešno manipulišu patriotskim osećanjima dela naroda, a drugi osećanjima majki sa svih prostora naše nekadašnje zajedničke države, i mada vas u tome ne može niko sprečiti, većinska Srbija nije ni vaš istomišljenik, ni saučesnik.

Konstatujem to u ime nas koji smo pitanje Srebrenice – kao jedno od prioritetnih pitanja za raščišćavanje, da bi Srbija uopšte mogla dalje – postavljali javno od samog početka, kao što je, na primer, potpisnica ovih redova postavljala, recimo, još prigodom prvih sto dana Vlade, odmah dakle, nakon pobede 2000, i to na tadašnjoj državnoj TV. Kakav tretman je tada imalo to pitanje, ali i godinama docnije, može se prisetiti svako obavešten. Uostalom, da je tada okončano, da li bi danas pitanje Srebrenice bilo na dnevnom redu? Iz ove ocene izuzimam nesrećnog premijera Đinđića, jer nismo imali priliku da se uverimo kakvo bi bilo njegovo konačno delovanje.

Srebrenica, dakle, ni danas ne sme biti račun za potkusurivanje političkih bitangi i princeza. Sve dok postojimo i svi mi, recimo, novinari koji smo napisali na stotine antiratnih tekstova, radijskih reportaža iz Sarajeva pod blokadom dokle god je komunikacija bila moguća, mi, recimo, obični građani koji smo osećali stid i ako ništa nikome nažao nismo učinili, mi koji smo potpisivali peticije za albanske političke zatvorenike i onda kada su zločinci ubijali našu braću i rodbinu po Kosovu i kojegde, a da niko o tome nije nikada rekao ni slovo žaljenja, ni reč solidarnosti, mi koji smo plakali ćutke i sa sarajevskim i sa srebreničkim i s albanskim i sa srpskim, svim srpskim majkama, a morali uvek od nekog da skrivamo suze, jer smo plakali, neprogramirano, izvan svih udruženja, i uvek besplatno, a tako se ne radi u „pristojnim“ društvima.