Ne može se sloboda medija zasnivati na ličnosti novinara, jer je ličnost čovekova krhka grana koju svaka vlast savija ili slomi, već po potrebi. Sloboda medija garantuje se Ustavom i medijskim Zakonom.

Čitava dosadašnja srpsko-politička medijska praksa odvijala se na istovetan način, ma ko da je bio na vlasti: ustoličavanje po principu podobnosti, lojalnosti, privatnih bliskih veza novinara i političara.

Večiti princip srpskih podela: naši i njihovi, partizani i četnici. Nigde načela i principa koji bi odoleli svakom mandatu, mandataru, diktatu i diktatoru.

Zbilja, i bez ironije, zapitamo li se, ponekad, pa, čekaj bre, čiji je naš Bujke?

Jesu li „Bujketa“ doveli na vlast „komrakovci“, ili je „Bujke“ bio institucija nezavisnog novinarstva, tog, krilatog, na žalost, pokazalo se, i trojanskog konja, kojim je demokratska opozicija dojahala na vlast.

To nam dalje ukazuje na vekovni apsurd, koji nema veze s Bujoševićem: Sama ideja svakog nezavisnog novinarstva biva suspendovana onog časa kada postaje moćno oruđe u rukama onih koji preuzimaju vlast. Nema nezavisnog novinarstva koje samo sebe dekretom proglašava takvim. Sloboda informisanja nije stvar nezavisnosti novinara, nego prava građana i zakona i pravde koji bi to pravo kontinuirano sprovodili u jednom društvu.

Elem, demokratskim promenama koje su usledile dobili smo smenu na RTS. I, šta se desilo? Pa, kao što vidimo današnja opozicija s pravom primećuje da je tretman opozicije u odnosu na vlast na javnom servisu RTS, koga je ta opozicija onomad oslobodila, krajnje neravnopravan. I, šta opozicija radi? Isto što i pre-onomad. Ode ispred RTS i zviždi.

Hej, pa devedesetih smo bili i masovno motivisani, pa smo čak i sa svojih prozora lupali u šerpe i lonce tokom emitovanja Dnevnika u pola osam. Hoću da kažem da su građani Srbije nekada verovali opoziciji, i u protest za slobodu medija unosili deo svog najprivatnijeg života, i, zašto ne reći, deo svog srca.

Danas je Bujošević direktor RTS. E, o tome vam pričam.

Jer, istini za volju, nije ga doveo Vučić na vlast. Ko ga je doveo nije bitno za suštinu našeg medijskog problema. Uostalom, upadljivo je da ni opozicija ne insistira na tome kojim političkim opcijama je Bujošević bio blizak pre nego što je postao funkcioner Javnog servisa.

Bitno je da opozicija, i vlast koja će, kad tad, biti opozicija razumeju da nije dobro postavljati za čelne ljude medijskih kuća ličnosti koje su, danas ovima, sutra onima simpatični i bliski, već da je presudno boriti se i izboriti za medijski ZAKON koji će biti validan u onoj meri u kojoj bude očigledno da ograničava i onemogućava medijsku uzurpaciju od strane svake vlasti, ali i uređuje medijsko prisustvo opozicije, i generalno, jasno i transparentno proklamuje pravo građana da budu tačno informisani o svemu što je od javnog značaja.

Pročitah opet i opet onu silu komentara ispod teksta o pomenutom protestu opozicije ispred RTS, objavljenog u Danasu. I mada su komentatori jedni druge poslovično nazivali botovima, ipak, sublimirajući sve, suština izrečenog itekako zavređuje da opozicija pažljivo pročita one kritike koje su pristojnim rečnikom napisane na njen račun. A da Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, pročita one upućene njemu, ne bi li se udostojio da se, ako ne nas, a ono, sebe radi i svog ljudskog dostojanstva, zamisli, uspori, promeni.

Jer ima li istine u jednom od komentara koji se pita šta očekivati od čoveka koji 20 godina nije ništa radio do bio Šešeljev potrčko? Ima li istine da je skoro svaki od lidera opozicije do nedavno bio član DS, i da to cepanje jedne političke ideje, ne zarad viška novih ideja, već zarad viška ličnosti koje zarad sindroma liderijanstva ne mogu skupa, nije i neće doneti ništa dobro? Tako rascepkani oni su garancija Vučiću da ga još neko vreme neće smenjivati oni koji su ga na vlast doveli.

Na Vučiću je da pokaže da je iole dorastao svojoj funkciji između ostalog i staveći se u službu promene haosa u medijskoj sferi. Ha! Reći će mnogi, zar on?? Skepsa je sasvim na mestu, ali nas i vraća na početak priče „čiji je naš Bujke?“ A to znači da nismo NIKADA do sada učinili da funkcioniše Zakon koji će jednom za svagda regulisati medije.

A naša draga opozicija da se dozove samokritici kad je o stanju u medijima reč. Da se postidi, da se oljudi i ujedini, istinski, na korist Srbije, pa da istinom krikne. Jer, nije srpski ćutati.