Ekološka ne-bajka

U jedan mah samo puki kontinuitet svakodnevice: proključali grad sa hiljadama uključenih klima-uređaja, sav u gordom i rasipničkom visokonaponskom suprotstavljanju prvostepenim posledicama globalnog zagrevanja; a već u drugom mahu, tek koliko je bilo dovoljno da utone u mrak, grad je zaličio na praistorijsko globalno selo. Taj mrak je momentalno proizveo i neku totalnu tišinu, i omogućio da čujemo, bar mi iz ruralnih novobeogradskih nastambi, stotine oglašavanja prirode: zrikavci, cvrčci, noćne ptice, šišmiši i standardno, ali definitivno drugačije u mraku, lavež naših dobrih pasa lutalica. Još besnije od ove male noćne muzičke tišine bilo je nebo. Mada spadam u ljude kojima nije neophodan nestanak struje da bi svake noći fascinirano zagledali nebo („svaka blesa gleda u nebesa“, glasila je jedna poučna rugalica iz mog detinjstva), ovaj totalni mrak kao kontrast istakao je ogromno nebo, upadljivo i nesvakidašnje krcato zvezdama, baš onaj prizor koji uočavamo samo na moru ili na planinama. Čudo tog mraka, sad, ovo mi verujte samo uslovno, bio je i moj osećaj da je temperatura naglo pala za petnaest podeljaka. Mada, ko zna? Kada se u jednom trenu isključi svaka sila električne energije iz milion giga-potrošača, možda i biva manje vrelo. Zbog nečeg, ta iznenadna mrkla noć, mada prelepa na opisani način, izazvala je i nekoliko nelagodnih asocijacija, koje su se, kako već biva sa asocijacijama, pojavile nezvane i takoreći niotkuda.

Prva asocijacija bila je jedna ista takva gusta topla noć, sa zvezdanim nebom, puna mirisa. Bila je to, ne znam koja po redu noć bez struje, tokom NATO bombardovanja Srbije. Stajala sam nedaleko od zgrade u kojoj stanujem, sa nekim ljudima koje nisam viđala godinama pre toga. Upamtila sam baš tu noć, jer su nepreglednost i dubina mraka i prostranost tog neba učinili da susret nas četvoro starih drugara u parkiću ispred ulaza deluje svečano, kao koncert nekog dobrog gudačkog kvarteta. Pričali smo o čudnim reagovanjima ljudi na bombardovanje, kao da nije stvarno, već deo nekog holivudskog spektakla. I usred te priče, često prekidane smehom, iznenada, gotovo niotkuda nešto užasno bučno, blješteće munjevito fijuknulo je i preletelo, nama se učinilo, tik iznad naših glava. Sećam se potpuno tog osećaja, ne vredi da ga opisujem. Ni tada niko od nas četvoro nekoliko minuta nije uspeo da kaže ni reč. Nismo se ni sklonili, ni pomerili s mesta, ni zucnuli. Tako li izgleda ta oduzetost, posle smo komentarisali ovaj bliski susret, nažalost ne sa Spilbergovim ljupkim i pametnim vanzemaljcem, već sa pametnim projektilom. Nemaš vremena da zucneš, on te preleti… ili te ne preleti… Ali tu noć, zbilja, nisam zapamtila po tom čudu koje nas je o’ladilo, već po lepoti koja je čudu prethodila. A ta lepota, ta gusta noć ponovila se neočekivano nemilim nestankom struje, između srede i četvrtka. Verujem da mnogima to nije promaklo.

Druga pomisao bila je: šta ako je u pitanju velika havarija u celom Beogradu, pa struje ne bude danima na 50 stepeni? Neobično za mene, ali prvi put se desilo da ne besnim na državu koja ne ume da izađe na kraj ni sa zimom ni sa vrućinom. A fakat, ne ume. Ali, prvi put sam bila besna na sebe i na sve nas, zato što sam samo sat vremena pre iznenadnog mraka pomislila gledajući koliko je velikih potrošača struje istovremeno uključeno samo u mojoj kući. Dok ovo pišem, ne znam precizno zašto je došlo do nestanka električne energije, možda je razlog neki drugi. Ali, ovo o čemu pišem zbilja može da bude sledeći razlog za prvi naredni nestanak struje. Svi koji traže vanredne vladine mere uprkos nepostojećem zakonu – u pravu su, pridružujem se tom zahtevu. Samo, zahtevane mere su blage i ako je napolju četrdeset pet u hladu – neće pomoći na duge staze. Moramo, dok imamo i rasipamo, naučiti da mislimo o tome kako je kada uopšte nemamo. Ovo je, pa, i ne baš mali primer, svakako primer naše građanske indiferentnosti prema tome kako bi nam moglo biti, i koliko smo odgovorni da svesno postupamo preventivno. Kad stvarno budemo zabrinuti nad vlastitim ponašanjem u zajednici, pomoći ćemo i sebi i drugima. Budućnost, s obzirom na gore pomenute posledice globalnog zagrevanja – koje su odavno počele, pokazatelji čega su klima, bolesti, status flore i faune, etc. – nije baš vesela. „Praistorijske noći“ poput gore opisane, romantične su na način Kremenko-crtaća, ali deset takvih noći i vrelih dana ne bi nikom prijali. Poslušajmo apele onih ljudi, savremenih vitezova ako mene pitate, koji su svoj život posvetili ekologiji. Globalno smo jednom nogom zakoračili u park iz doba Jure, problem je što nemamo kud nazad. Prostor je pojeden kao ozonski omotač. Pitanje je svakog dana, kako da ne zakoračimo i drugom nogom.