Naši se, naime, građani dugo već takmiče u prestižnoj elitnoj igri koja ima dve discipline sa dva cilja. Jednima je cilj da se dokažu kao mali, a drugima, pak, kao veliki Srbi. Anamneza ovog šizoidnog sindroma koji danas već razara Srbiju, ukazuje, budimo precizni, da nije od početka bolesti bilo baš tako.

U ranom stadijumu ovaj simptom, odnedavno nazvan „manji je veći i obrnuto“, nije bio vidljiv. Dok državi nisu ozbiljno narušili psihičko zdravlje, sve je bilo kako treba – zdravi građani nisu tragali za svojim identitetom i nisu imali potrebu da se dokazuju, jer su prirodno bili građani i tako su se osećali, a nije im smetalo kada ih normalan svet sve skupa imenuje i kao narod, pa su se tako i izjašnjavali. Ergo, simptom je počeo da se pojavljuje na vrlo podmukao način. Naravno, ne odmah u ovom današnjem, već u multimutirajućem vidu. Ipak, čudni redosled njegovog pojavljivanja nije bio ni onakav kakav možda većina vas očekuje. Nisu Srbi prvo počeli da se takmiče ko je veći Srbin, taj oblik simptoma javlja se tek početkom devedesetih. Prvi simptomi pojavili su se dosta ranije, u onih građana koji su se sredinom 20. veka počeli takmičiti međusobno „ko je manji Srbin“. Neki letopisi iz tog vremena beleže da je ovaj simptom rane etnošizofrenije ponekad toliko umeo da eskalira, da su takmičari u disciplini „ko je manji Srbin“ ustanovili čak i prestižnu nagradu, doduše, neprijatnu po ostale, dotad neobolele građane još uvek jedne nepodeljene države. Nagrada za najmanjeg Srbina sastojala se u dozvoli koju je dobijao od ostalih obolelih takmičara, da kinji sve zdrave građane koji su odbijali da se takmiče. To kinjenje, što je bolest više napredovala, dobijalo je sve drastičnije oblike agresivnog ponašanja praćenog halucinacijama. Takmičari „ko je najmanje ili najmanji Srbin“ upadali su, često naoružani i u hordama u tuđe kuće i stanove, izbacivali kompletne porodice na ulicu, a sami se useljavali u iste, a kako su to činili iz uverenja, tačnije halucinacija da su te kuće zapravo njihovo vlasništvo, nisu mogli biti krivično gonjeni, niti izbacivani iz tuđih kuća. Zanimljivo je da, kada je simptom počeo ponovo da mutira, nije zabeleženo da se mutirajući oblik koji je vodio u drugu takmičarsku disciplinu, „ko je veći Srbin“, u značajnom postotku javljao kod izbačenih porodica. Pomenuti letopisi ništa ne kazuju o tome šta se dešavalo sa tim porodicama. Ali, takmičari u disciplini „ko je veći Srbin“ počeli su, ipak, da se pojavljuju, takoreći niotkuda. Vremenom ih je bilo sve više. Vratimo se anamnezi bolesti. Dva simptoma su se ispočetka sudarala mečusobno, i to je dovodilo do pravih manifestacija akutnog ludila. Ko je manji, a ko veći Srbin, širilo se kao virus opake bolesti. Ali, država je i dalje odolevala, i ostajala jedna, uprkos masovnim uvišestručavanjima ličnosti građana. I tako je to trajalo izvesno vreme. Neprijatno, ali ne toliko opasno po život društva, države i naroda. A onda je simptom-virus ponovo mutirao. I tu počinje haos, jer bolest obuzima državu. Ona počinje da se deli na „manje i više Srbiju“. No, šizoidni sindrom potpuno obuzima Srbiju onda kada u pretposlednjem stadijumu mutiranja, takmičari „ko je manji Srbin“ više nisu videli svoje prave neprijatelje u takmičarima „ko je veći Srbin“. A takmičari “ ko je veći Srbin“ , nekako su sve blagougodnije pogledavali na takmičare „ko je manji Srbin“. Kad je već došlo dotle, pretila je opasnost da se sistem ludila (sećate se da uvek u „ludilu ima sistema“) raspadne, ako se oni jedni protiv drugih više ne žele takmičiti. Mahnitost malih i velikih Srba sumanuto je tražila nove neprijatelje. I našla ih je. Ali, tu je bolest, zbog već podeljene države na dve Srbije, da bi opstala, morala da počne da se skriva, a to znači – morala je da postane moćna politička igra. Mi danas o ovom šizoidnom sindromu koji vlada Srbijom, ne znamo mnogo. Mali Srbi hine da ne podnose velike Srbe, a veliki Srbi hine da preziru male. Sama Srbija podeljena je toliko da puca po šavovima. Ono što još ostacima zdravog razuma možemo zabeležiti za buduća pokolenja, u nadi da će naći lek, jeste pitanje: protiv koga, udruženi mali i veliki Srbi, danas zapravo ratuju u Srbiji? Neki tvrde da udruženi mali i veliki Srbi, koji i dalje vešto odigravaju međusobni sukob koji je zapravo nepostojeći, danas kidišu na sve građane koji nisu ni mali ni veliki Srbi.