Kako Vučić strašno pati 1Foto: Medija centar

Obojica su nas prerano napustili, a iza njih je u Novom Sadu, na kulturnoj sceni, ostala prilična pustoš – tako to biva kada veliki ljudi odu, bez obzira na to da li su i koliko za života bili priznati i poznati. Voja je umro praktično na promociji svog romana u Beogradu pre skoro tačno dvadeset godina, dok je Andrla pet godina potom nastradao u saobraćajnoj nesreći na putu za Beč.

Ako se duša nekog grada skriva u ljudima, a ne u nekakvim manifestacijama i egzitima, zasigurno je dobar deo one novosadske počivao u ovoj dvojici neobičnih i dragih ljudi kojih se u vremenu večne tranzicije i opšteg raščovečenja retko setimo.

Ta rezedo knjiga mi se motala po stanu, nailazio sam na nju na najneverovatnijim mestima, pa sam čak pomislio da se mačke igraju sa njom i premeštaju je, a možda ponekad ponešto i pročitaju.

A onda je odjednom nestala. Biva to sa knjigama i sa ljudima: budu nam stalno pred očima, a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu ni postojali.

Voja mi je rekao da su naslov knjige on i Andrla zajedno smislili. I on je gotovo amblematski, zabija se u mozak.

Jednom kada ga čujete, ne možete ga lako zaboraviti.

Ne znam kako bi Voja i Andrla reagovali na ovo vreme i na fenomen koji ga na ovim prostorima personifikuje proteklih osam godina, a to je Aleksandar Vučić.

Voja je napisao sjajnu knjigu-esejističku poemu pod naslovom „Neočekivan čovek“, u kojem je, mnogo pre drugih, s početka devedesetih, iskazivao čuđenje i razočarenje kakvog je to čoveka izrodila moderna civilizacija.

Ali taj naslov se svakako ne može odnositi na Vučića, kod koga je sve tako očekivano i banalno.

Možda bi neko od njih iz zajebancije napisao pesmu pod naslovom „Kako Vučić strašno pati“?

Ustvari, ne znam da li bi se bavili uopšte ovim likom, koji je toliko patetičan da je odavno postalo dosadno i neinspirativno i zezati se sa njim.

Pisac Miljenko Jergović u jednom intervjuu će ustvrditi da Vučić u svemu deluje preterano i prenapregnuto, i da zbog te „preteranosti“ nikako ne može biti valjan literarni lik.

Ta njegova, kako Jergović kaže, „večita plačljivost“ i „hirovita ljutljivost“ do te mere su hipertrofirane da pisac ne bi znao šta bi sa njim.

Sam po sebi on je ?- travestija. Kaže da je Vučić toliko „artificijelan“ da se ne bi začudio kako on zapravo uopšte i ne postoji.

I biće da je u pravu. Svakako da Vučić kao takav, taj svakodnevni televizijski Vučić, sa tim svojim preemotivno-prepatetičnim istupima jeste – imaginaran lik.

Jednim delom zahvaljujući svojim kreatorima i bešćutnim PR savetnicima, a drugim delom zahvaljujući neverovatnom talentu da tako lako, bezočno i bezobalno manipuliše, izmišlja i šmira.

Tajna njegovog uspeha se krije upravo u toj „preteranosti“. Za običnog čoveka je potpuno nepojmljivo da se odrastao, ozbiljan čovek, dakle čovek u godinama, tako ponaša.

Lakše mu je da poveruje da Vučić odista postoji. Lakše je živeti u imaginarnom svetu Vučićevih solilokvija nego u stvarnom, surovom svetu u kojem vladaju minhauzenovske karikature.

Javlja mi prijateljica koja živi u Kini da je pre neki dan odjednom počela da dobija od svojih „kineskih prijatelja“ pisma zabrinutosti i podrške zbog „užasa“ koji su zadesili Srbiju zbog korona-virusa.

Šta se zapravo desilo?

Vučić se pojavio na kineskoj televiziji i tom prilikom je molio „veliki“ i „bratski“ kineski narod, i još većeg i bratskijeg Sija Đinpinga, za pomoć u borbi protiv pandemije.

Toliko je kukumavčio i toliko se prenemagao da su Kinezi pomislili da je stanje u Srbiji neuporedivo gore nego u Italiji i Španiji. Kada je ona na zabrinute poruke odgovarala rečima da situacija nije baš tako katastrofalna, naišla je na nevericu.

Toliko je Vučić u svojoj beskrajnoj patetici bio uverljiv.

Ni Kinezi nisu navikli da neko toliko preglumljuje bez jakog razloga.

Za kraj recimo da nam se Vučić nije pojavio bez razloga. Posledica je on naših raznih pinkova, grand parada, botoksa i silikona.

Ne bi mogao biti ozbiljan lik u ozbiljnoj knjizi, ali bi zato mogao da igra razne uloge u španskim, turskim i indijskim sapunicama, u kojima bi patio i šmirao, i u kojima godinama već živi dobar deo naših građana.

Posledica je on raznih „memoranduma“, „naroda najstarijih“ i „vaskolikog srBstva“.

Posledica našeg cinizma i nesolidarnosti, zagledanosti u vlastiti pupak, banditske tranzicije, litija i prenosa moštiju. Krajnji je rezultat karantina u kojem živimo već tri decenije. On je naš policijski čas. Na kraju, osveta što smo zaboravili Voju i Andrlu.