Let u lancima 1Foto: Medija centar Beograd

Ovaj koji ću sada parafrazirati nastao je još u ona davna  vremena kada ovim prostorima vladahu zli komunisti, koji su – uprkos svojoj zlobi i birokratizmu – uspeli, ako ćemo pravo, od prilično lošeg ljudskog materijala da naprave respektabilno društvo.

Pogotovo u odnosu na ovo današnje.

Na vic me je podsetio drugar sa društvenih mreža, prilježni tumač političkih prilika u zemlji i regionu.

Moralni perfekcionista.

Elem, u ta pradavna vremena, kada je, kako vele, bilo zabranjeno i spomenuti religiju, a kamoli posećivati verske objekte – ipak su neki ljudi s vremena na vreme hrabro posećivali božje ustanove i u njima realizovali odgovarajuće rituale.

Radnja vica je smeštena u jednu od tih institucija, nije bitno da li je džamija, crkva ili katedrala, važno je da je Bosna u pitanju.

I dok su hrabri građani – kao Nole kad je u punoj formi – tihovali i bili koncentrisani na Svevišnjeg, začu se nekakva jeziva buka i lomljava, kao da je Manitu nešto popizdeo i poslao audio-poruku Zemljanima.

Kroz prozor verskog objekta (uglavnom baš i nisu neki veliki prozori na njima, ali dobro sad) uleti i na pod pade nekakvo razdrljeno, krvavo, očerupano biće, sve u lancima.

Vernici, za svaki slučaj, pobegoše u ćoše verskog objekta, a onda se ohrabriše i priđoše letećoj ličnosti.

Jedan od njih se osmeli i započe konverzaciju.

Upita ga ko je on.

Ovaj, sa mutnim očima, odgovori da nema pojma.

Ko te šalje – pita drugi. Ovaj opet nema pojma. Odakle dolaziš?

Ponovo ovaj sleže ramenima, ne zna. Pa čega se pobogu poslednjeg sećaš?

Zaiskri nešto u oku čoveka u lancima i on reče – ringišpila u Nedžarićima!

Kaže moj angažovani visokomoralni prijatelj da ga junak u lancima, onako pogubljen, ošamućen, što ne zna ni odakle dolazi, ni kuda ide, ni ko su ljudi oko njega koji ga gledaju sa strahom ili nadom – podseća na opoziciju u Srbiji.

Dodaje da je Onaj Odozgo građane naše zemlje kaznio dvostruko, tako što im je za dugi niz godina natakario na vrat Aleksandra Vučića i svu onu ljudsku i duhovnu fukaru koja ga okružuje i tapše ga po ramenima.

S druge strane, obezbedio mu je kilavu, posvađanu, bezidejnu opoziciju, nesposobnu da bilo šta uradi.

Kaže, izgleda da smo se nekome gore baš zamerili, nije isključeno da se to desilo devedesetih godina, veli.

Moj prijatelj je ubeđen da je jedinstven, ali zapravo je baš tipičan i predvidljiv. Ponavlja on kao papagaj ono što je već na društvenim mrežama i na intelektualnim sedeljkama odavno postalo opšte mesto.

Jebiga, postoje neki ljudi koji misle da su inovativni i interesantni, a zapravo opetuju par fraza ceo život.

Jezik u nas klizi kao podmazan kada treba opljuvati opozicione političare, jer ne vredi – kažu – trošiti previše reči na sadašnju vlast.

Možemo se načitati ili naslušati kako su opozicioni političari političke ojebine kojima je jedino cilj da skinu Vučića sa vlasti kako bi i oni izvlačili stotine miliona evra iz Telekoma i kako bi i brat njihove premijerke u crno zavio Elektroprivredu Srbije.

Kako su sujetni, nacionalisti, papci…

Dalje dopišite sami, sve znate.

Oštar otklon od opozicije, ali i od politike kao takve, postala je stvar dobrog odgoja.

A nijanse, makar težile i nekoliko tona, nisu bitne.

Ponekad čoveka počne da nervira pozicija moralne superiornosti i prilične egzistencijalne ušuškanosti iz koje se izgovaraju olinjale fraze.

Koliko god se neki ljutili, „belolistićka“ histerija koja je zavladala onim umnijim delom našeg društva zlosrećne 2012. godine mogla bi biti interesantnija antropolozima nego politikolozima. (Mada bi i politikolozi mogli da se pozabave time kako nas je neko dobro zajebao i kako to još uvek nismo skontali.) Sada je na delu apdejtovana verzija te demobilišuće histerije.

Osam godina posle – još uvek neko valjda misli da, recimo, Amerikanci glasaju za Bajdena jer veruju da je on nekakav pensilvanijski bezgrešni Vasilije Ostroški.

Kome bi odgovaralo da moralno superiorni Ameri, koji Bajdenu imaju štošta zameriti, na dan izbora ostanu kod kuće?

Pa, Trampu.

Stvar je to matematike za prvi osnovne.

I naprednjačkom bašibozluku odgovara da se mi, tokom pauze za ručak, gnušamo politike i zgražavamo nad rasturenom i nemoralnom opozicijom.

I da kontinuirano zahtevamo nova lica i nove politike, koje potrošimo brzinom svetlosti kao  papirnu maramicu.

A kada se okrenemo oko sebe, vidimo da neki od onih moralno najsuperiornijih i ne rade ništa drugo nego sede po kafeima i ispijaju bogougodnu kaficu, uvek spremni da prvi zafrljače kamen.

I vidimo, s druge strane, da u toj truloj opoziciji postoje neki ljudi koji se – koliko god to zvučalo patetično, ponekad rizikujući život – hrabro bore protiv naprednjačkog užasa koji razara razum i dušu.

Stvari nisu crno-bele.

I nekada bi trebalo, bar eksperimenta radi, napustiti ocvale narative, koliko god oni bili IN. Nekada treba pogledati i sebe u ogledalo.

Možda i mi ličimo na onog skrhanog gospodina koji je iz pravca nedžarićkog luna-parka aterirao ko zna gde.