Esam reko! 1Foto: Radenko Topalović

Biti u pravu! Pa još naći moralno uzemljenje za svoj stav! To su tvrde valute našeg vremena, u kojem je mišljenje obavezno, a činjenice se mogu probrati da se ne kose sa mišljenjem.

Ko je u pravu i ko je moralniji, ovi koji idu na izbore ili ovi koji kao idu u bojkot?

Svašta se čulo iz bojkot-tabora o dojučerašnjim saborcima, te da su verolomni jer su prekršili dogovor, te da su Vučićevi „korisni idioti“ i neko ko će cementirati naprednjačku svevlast na još četiri godine.

Dragan Đilas i Zdravko Ponoš su se eksplicite zapitali kako bi, da idu na izbore, mogli da pogledaju u oči ljudima iz ProGlasa.

Nekad su nacionalisti voleli da se zaklinju u Ostrogu, sad je ProGlas izgleda postao oltar.

Velika je potreba za moralisanjem u politici.

Ne mora se ići do onog Đinđićevog „kome je do morala, neka ide u crkvu“, dovoljno je pročitati tekst Borisa Popovića na Peščaniku, u kojem piše:

„Politika je ogled u oportunizmu, a ne u principijelnosti, što znači da se u politici samo pobeda računa i da u njoj nema moralnih, već samo stvarnih pobednika. Ispravne su odluke koje vode ka cilju, ka osvajanju vlasti, a ne odluke koje zadovoljavaju pravnu ili neku drugu estetiku.“

U Srbiji, gde tabloidi prokazuju opoziciju jer „samo želi da se dokopa vlasti“, valja podsećati da su partije i koalicije upravo borbene jedinice za osvajanje vlasti.

U želji da se dođe na vlast nema sramote – mislimo da bismo bolje vodili zemlju ili grad, znamo kako i imamo ljude, naravno da želimo da se „dokopamo“ vlasti.

To kako bi Đilas ili Ponoš pogledali u oči Dragana Bjelogrlića, Svetlanu Bojković ili Miodraga Majića je, da prostite, stvar od slabog javnog interesa.

Nisam do sada imao utisak da su pomenuti glumci, sudija koji piše bestselere i ostali iz ProGlasa neki zlodusi koji ubijaju pogledom.

Uostalom, kad smo već kod elementarne logike – zašto su se cenjeni građani okupili u ProGlasu?

Da pozovu ljude da glasaju, uprkos užasnim izbornim uslovima.

A sada ih, zbog užasnih uslova, pozivaju da ne glasaju. Kako se u decembru mogao izvući nerešen rezultat u Beogradu, uprkos svoj krađi i mlakoj kampanji, a sada ne može da se pobedi?

Moralisanje ničemu ne vredi, osim da se moralizator prikaže boljim od nekog drugog.

Mala je čaršija, svi se znaju, tim pre su skloni da stvari svedu na lični nivo.

Sladostrasna svađa, pa i svakovrsna podmetanja, najbolje uspevaju kod sličnomišljenika koji se jednog dana posvađaju recimo oko toga da li Sveti duh potiče od Oca i Sina ili samo od Oca.

Ko je „Vučićev rovac“, a ko „beži od borbe“, bojim se da ćemo o tome previše slušati narednih dana, a mediji naklonjeni opoziciji neće se libiti da tu svađu rasplamsaju.

Ako se pak vratimo kriterijumu oportunizma, ko je tu u pravu? Šta više služi svrsi dolaska na vlast, izlazak na izbore ili bojkot?

To zavisi od toga da li verujete u Deda Mraza. Hoću reći, da li verujete u to da bi, zbog bojkota, Vučića ošinuo bič prosvetljenja da uvede istinske demokratske izbore na kojima će časno biti poražen, a onda sa svojom kamarilom oteran na robiju.

Ili da bi ga stvarno pritisli tzv. zapadni partneri, kojima isporučuje Kosovo parče po parče.

Bojkotaši kažu da je Vučić bio već pečen, ali, eto, njihove kolege nisu izdržale i sad je stvar propala.

Dakle, odgovor na pitanje ko je „u pravu“ sa praktične strane takođe je nedokučiv jer se ne možemo rascepiti na dve paralelne stvarnosti – u jednoj se ide na izbore, u drugoj se bojkotuje – pa da uporedimo šta je bolje.

Oba dela opozicione scene će ionako imati priliku da kroz dva meseca kažu „esam reko!“ Bojkotaši će reći „esmo rekli“ da ne može da se pobedi.

Bojkotbreheri će reći „esmo rekli“ da nam treba jedinstvo pa da pobedimo.

Osim ako se neke pobede ne ostvare. A one su moguće, ako se izgine u kampanji.

Neki banalizuju Vračar i Stari grad, kao ne borimo se za Krug dvojke. A sada nemaju ni toliko.

Komplikovana je stvar mogla lako biti razrešena, da je bilo malo više demokratičnosti.

Kad su svi argumenti razmenjeni (a ima i dobrih i slabih na obe strane), mogla se naprosto poslušati većina.

I to ne samo većina u koaliciji „Srbija protiv nasilja“, već i po „dubini“ stranaka.

Jer, eno gde i kod bojkotaša lokalni odbori idu na izbore. Bojkot zapravo ne postoji, osim kao bojkotić u Beogradu.

Glavni grad opet dobija poseban tretman, ali u čudnoj inverziji – za Novosađane i Požarevljane se vredi boriti na izborima, ali za Vračarce i Voždovčane ne treba.

Epilog je i da se raspala do sada najuspešnija opoziciona koalicija u eri naprednjačke svevlasti.

Bilo je onoliko vremena da se to spreči, samo da je bilo veličine da se progutaju sujete i svari činjenica da si nekad u manjini, čak i ako si ubeđen da si u pravu.

Sada su već pale teške moralizatorske reči i prva saplitanja.

Ljudi vole da pripreme slavodobitno „esam reko“, pa neka je i na opštu štetu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari