Jedini šalter 1Foto: Goran Srdanov

U paranoji pred odlazak na aerodrom ljudi obično više puta provere jesu li poneli pasoš, pare, telefon. Dešava se tako da zaborave najvažnije – ribarske čizme.

Jer ko se pre neki dan zatekao na beogradskom aerodromu shvatio je da se do aviona može samo kroz močvaru, a da unutra, u zgradi, masovno prokišnjava.

Dok uprava aerodroma – datog u najam francuskim kapitalistima iz Vansija – krivi zlu sreću, obilne padavine i „rekonstrukciju“, putnik namernik verovatno je psovao tradicionalni javašluk i možda Vučića.

Tviter je povileneo, i tzv. opozicioni mediji zapitali su se može li ova vlast išta da uradi kako valja. Paralelno sa snimcima baruštine u Surčinu prikazivano je kako Vučić otvara aerodrom u Kruševcu. Kao da je logika, ako za sve bereš lovorike, onda odgovaraj i za sva sranja.

Režimski mediji su mudro ćutali. Recimo, pre par godina je Informer javio da je „nezapamćeni skandal“ prokišnjavanje aerodroma – u Dohi. O armagedonu u Beogradu ni slovca.

Stvar je dobra kao ogledni primer: Kako jedna dizvinete ipak komunalna i servisna vest postane predmet političkih nadgornjavanja? Gde prestaje i da li igde prestaje Vučić? A ako on i neće nigde da prestane, zašto svi ostali na to pristaju?

Recimo, gotovo istog dana su predsedniku na divan stigli radnici Fijata i dogovorili četiri puta veće otpremnine od prvobitno obećanih. Dobro su znali koji šalter u Srbiji jedino radi, i gde molioci moraju da odu. Kod Vučića su im šanse najbolje.

To su pre njih znali vojni veterani, frilenseri, malinari, nesretnici sa kreditima u švajcarcima, mnogi opozicionari, Partizan, Zvezda, i načelno svi koji bi nešto da završe. Izlaskom pred Vučića oni obično i završe svoj pos’o, ali produbljuju opšti problem. Jer, ako svi idu na taj jedan – u teoriji nenadležni šalter – onda šalteruša postaje sve moćnija, a drugi šalteri neće ni proraditi.

Prošle su godine u kojima se Vučić, kao vegeta, mešao u šta stigne, od sređivanja čučavaca u seoskim školama do telefoniranja fudbalerima pred utakmice. U nedostatku pravog političkog života i ičega što nije Vučić, upravo je on, kao glavna šalteruša, postajao jedina meta pohvala kad nešto valja i kritika kad nešto ne valja.

Neko bi rekao da je onda poetska pravda kad se Vučiću ispostavlja račun i za prokisli aerodrom premda to više i nije „srpski“ nego „francuski“ aerodrom, a koliko je poznato Vučić nije tamo zaposlen na saniranju krova.

Ali, to nije nikakva poetska pravda, to je jasan simptom kretenizacije društva. Infantilno upiranje prstom u glavnu šalterušu amnestira sve ostale – recimo one čiji je posao da aerodrom ne prokišnjava. Celo društvo je kao vrtić u kojem je samo jedna vaspitačica pa se nju za sve pita. I kao da je svima lakše jer ne mogu da pogreše adresu kad postoji samo jedna adresa.

To što je Vučiću tako potaman, što hoće da bude Sunce oko kojeg se gravitira, ne znači da njegovoj želji treba sladostrasno udovoljavati. Jer onda okolo neće ostati baš ništa osim nedonoščadi koja posle Vučića – a biće života i posle njega – ne zna više u koga da gleda, kome da se dodvorava i koga da kudi. A pogotovo ne zna šta da radi.

Razume se da ni sebe ne izuzimam iz kritike. Nije li i ova kolumna bila posvećena jedinom šalteru koji radi? Mada, možda je ipak više bila o nama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.