Koncept zinulog dupeta 1Foto: Radenko Topalović

Mala zemlja u demografskom i svakovrsnom drugom opadanju ne bi trebalo da ima ljudi na bacanje. Recimo, nema ljudi da ih protraći u ratu, što aktuelna vlast uporno i vešto koristi u tzv. aktuelnoj situaciji oko Kosova, prozivajući desničarsku opoziciju „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi“.

Nije da za tako nešto nema argumenata, uostalom ko bolje zna kako izgleda huškanje od režima čija je vrhuška huškanjem u politiku i ušla, te tako i nastavila, samo su se mete menjale.

No, mala zemlja u demografskom i svakovrsnom drugom opadanju ne bi trebalo da traći ljude ni na druge načine, recimo tako što ih sputava da nešto urade u životu, da steknu ono što zasluže ili da, na opštu polzu, obavljaju neke poslove u društvu koje bi objektivno bolje obavljali od nekih drugih ljudi.

Pričam naravno o slučaju Vidić Nemanje koji se povukao iz montirane trke za šefa fudbalske Srbije. Taj multimilioner i čovek čije ime u snu buncaju redovni posetioci Old Traforda, zbog poraza u montiranoj trci neće umreti od gladi niti ostati bez krova nad glavom.

Pa ipak, poučno je videti uverenost režima da Srbija ima jednog Nemanju Vidića na bacanje. Kao da ljudi takve karijere i svetskog imidža u obilju niču na drvetu.

Fudbalski savez Srbije vodiće grupica odanih matorih prdonja, nabrzaka mobilisana za ovu zgodu jer je čak i ovim vlastima bilo neprijatno da protiv Vidića kandiduju bivšeg ministra poljoprivrede koji se u fudbal razume koliko i u svemirske letove.

Zašto se ništa ne sme prepustiti slučaju ili daleko bilo „struci“, od rukovodstva u FSS do fotelje direktora neke osnovne škole?

Još u septembru 2013. godine – trajalo je tada „upodobljavanje“ lokalnih vlasti onoj republičkoj – legendarni Miša Vasić je u ovim novinama napisao: „To njihovo ‘upodobljavanje’ zapravo znači da im je dupe zinulo na sve i odmah, do poslednje stanice milicije i najmanjeg javnog preduzeća.“

Pre toga, dok su na lokalu još postojale šarene koalicije, pisao sam sa koleginicom članak o tome ko drži javna preduzeća u najvećim gradovima i opštinama. Našli smo da sto odsto direktora, bez ijednog izuzetka, ima članske karte partije. Koje partije? Koja god da je na vlasti u tom gradu. Bilo je naprednjaka, demokrata, deesesovaca, socijalista, ljajićevaca, radikala, liberala, ligaša, zaboravljenih asova iz gesedamnesplus, dakle baš svih.

Kad biste pitali demokrate kako to da baš svi direktori moraju da budu članovi stranke, oni su voleli da kažu kako partijska pripadnost ne sme da bude mana i da su sve to učeni i ugledni ljudi. U takva stupidna objašnjenja niko nije verovao, naravno.

I tu dolazimo do naprednjaka, koji su, da podsetimo, okupili radikale gladne na vlast i lakome na pare, profesionalne parazite iz Petooktobarske Republike, i „nova neukaljana“ lica koja su se za svaki slučaj smesta uvaljala u blato da ne odskaču mnogo.

Vučić je ispravno protumačio da recept za večnu vlast podrazumeva gutanje države od strane partije što je poduhvat u kojem je nadmašio i Tita. Radi se tu i o velikim parama, naravno, ali ne samo o njima.

Radi se o tome da valja nahraniti što više ćelija stranačkog organizma, nekome posao čistačice za ćerku, nekome milionski tender, ali pre svega o tome da se partija, namesto države, učini jedinim mogućim poretkom.

To što im je „zinulo dupe“ jeste i posledica neumerene vlasti i njen preduslov i njen mehanizam. Kao i svaki megalomanski poduhvat, proždrljivo dupe je delom plod scenarija i režije, a delom se otuđilo i vodi se svojim zakonitostima. Zinulo dupe je i socijalni pokus čiji se dometi testiraju i danas.

Koliko, naime, centralna kadrovska komisija može da protraći dobrih ljudi, koliko nesposobnih da postavi, koliko poštenih da ugnjetava po javnim preduzećima, koliko to dupe može da se naždere – a da se država ne uruši? Ili da se ne digne govnjiva motka?

Drug Staljin je pronicljivo rekao da je kadrovska politika zapravo jedina politika. Kakvi su esenes kadrovi, takav je i EPS, takav je i FSS, takvi su mediji i REM, takve su škole, takvo je sve.

U članu pet Ustava lepo piše da političke partije ne smeju neposredno vršiti vlast niti je potčiniti sebi, i taj član visi negde o repu mačka. Valjda niko ne stiže da ga primeti od preambule.

Vrzino kolo može se okončati samo ako nekim čudom, u ko zna koliko dalekoj budućnosti, neko dođe na vlast stisnutog dupeta, spreman da do kraja i tančina razbuca kartele i kaste koji su metastazirali decenijama i učinili „normalnim“ partijsku vertikalu vlasti, od vođe do domara najmanje opštine.

Terapija bi podrazumevala amputacije i bolela bi đavolski, pa ne bi bilo čudo ako društvo odluči da ništa tu ne dira, da samo promeni boju partijskih knjižica i nastavi da taljiga nikuda, postojano do kraja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.