Prokisla sarma 1Foto: Goran Srdanov

Kafanska dosetka kaže da je statistički prosek kao sarma – neki jedu meso, mnogi jedu kupus, u proseku svi jedemo sarmu. Ako ceo život gulite klot kupus, onda sanjate o mesu.

Mislite da je to prvoklasni delikates, i da svako ko statistički jede meso ne sme da ima nikakvih pritužbi.

Pričam o „slučaju“ profesora Medicinskog fakulteta i iskusnog kardiologa sa VMA koji je postradao na Tviteru jer se požalio da sa 150.000 dinara mesečno jedva poplaća račune i da to nije život. „Slučaj“ je stekao izvesni publicitet jer tabloidni portali misle da je novinarstvo kad iskopiraš par tvitova i kažeš „neviđeni fajt na društvenim mrežama!“

Šta je toliko uzjogunilo pučanstvo u tvrdnji da život sa nekih 1.300 evra u Beogradu baš i nije dolče vita? Niko od onih koji su uzeli učešća u šitstormu nije dokazao – nije se ni trudio da dokaže – da sa 1.300 evra živiš kao bubreg u loju, već je to samo implicitno pretpostavljao.

Umesto toga, dokazivali su poznatu stvar – da mnogi moraju da izguraju mesec i sa mnogo, mnogo manje. Da je njihova muka objektivno veća jer celog života gule kupus, te da je kukanje nekoga ko – barem oni tako misle – jede meso, nepristojno sipanje soli na ranu, to jest na njih sa kupusom.

Ne radi se tu o zavisti sirotinje, nego o nečem mnogo gorem – ogromna većina ljudi u Srbiji toliko je daleko od dostojanstvene plate i pratećeg dostojanstvenog života da nije u stanju ni da zamisli kako je raspolagati sa 1.300 evra mesečno, zbog čega toj sumi pripisuju nadnaravne moći.

Da ne bih bio odokativan, evo podataka sa Eurostata. Zamislite da slučajnim izborom zahvatite sto ljudi u Srbiji i među njima našeg viđenog kardiologa. Samo bi jedan od tih sto imao veća primanja od njega. Osamdesetoro od tih sto ljudi imali bi manje od prosečne plate, koja je u hroničnim obraćanjima predsednika stekla gotovo mitski značaj.

Pošto je Tviter još uvek besplatan, eto prilike da se bar tamo ukrsti kosmos onih koji veruju da je život sa 1.300 evra Švicarska jer im je tako dalek i nezamisliv, i onih koji imaju tih 1.300 evra pa znaju da baš i nije Švicarska.

Doduše, bilo je dosta komentara u kojima se uvaženi profesor brani od izliva besa i prezira, a ja bih rekao od vapaja iz očaja. Ti koji ga brane mahom su tvrdili da hirurg, kardiolog, čovek koji spašava živote i koji je dvadeset godina učio škole – mora imati znatno veću platu. „Nije on keramičar“, napisao je neko.

A opet, i to je izraz života u bedi to jest, što bi rekao Marks, u vladajućim proizvodnim odnosima. To da se dostojanstven život smatra primerenim ne za radne ljude po sebi, nego tek za one koji imaju posebnu veštinu, retko, a traženo znanje ili su se dugo školovali. Drugim rečima – zašto pošteni keramičar ne bi imao da prostite pišljivih 1.300 evra?

Zato što, i tu se sad već vrtimo ukrug, u logici bede su te pare nedostižne i nezamislive. To objašnjava mnoge naše nedaće i pristanke na poniženja, sažete u uzrečicama „ćuti, dobro je da imaš posao“ i „plata mala, ali bar redovna“.

Opisani „fajt na Tviteru“ deluje kao prepirka stanara iz krcatog suterena i onih iz penthausa. A zapravo su svi u istom soliteru. Kao u seriji Altered Carbon, gde u distopijskom, tmurnom i čađavom gradu žive obični smrtnici, a tek iznad oblaka klasa besmrtnih, toliko bogata da sebi kupuje mlada nova tela i u njih seli svoj um.
Ili, da se vratimo proverenoj metafori, dok u radnom narodu neki jedu meso, a mnogi kupus, ima i onih koji zlatnim kašičicama gustiraju kavijar.

Samo, oni su nedodirljivi iznad oblaka. Retko zalaze na Tviter. I pare su im tamo gde ih ni Eurostat ne može izbrojati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.