Gudbaj, Čarli

Sa svojom oproštajnom turnejom pod nazivom „Budućnost Srbije“ jasno mu se nazire kraj, jer ovo što radi, definitivno se ne može podvući pod bilo čiju budućnost sem izvesnog poraza.

Iz aviona se vidi da to što on radi nije budućnost Srbije. Tu budućnost ne čine sendvičarski autobusi koji ovih dana krstare Srbijom prateći zanemoćalog Prvorođenog na toj oproštajnoj turneji. Jedinu i pravu budućnost Srbije čine desetine hiljade ljudi na ulicama srpskih gradova koji iz nedelje u nedelju ponosno i prkosno šetaju našom lepom zemljom. Ne gradi se budućnost bilo koje zemlje prisilom, ucenom, i sendvičem, pa ni Srbije. Toga je i Prvorođeni, definitivno, svestan. Nekako je bez energije, bez sjaja. Jedino mu oči zakrvave od mržnje kada spomene Đilasa, Jeremića, Obradovića i odnedavno Trifunovića, a to čini iz minuta u minut. I tu se vidi sva nemoć. Sve je manje ljudi koje može da ubedi u svoje ogavne tvrdnje o linču, silovanju, nasilju, vešalima. Nikako ne može da shvati da je nemoguće graditi budućnost sa podanicima koji kleče na kukuruzu. U jednom trenutku će se i oni uspraviti, ispraviti kičmu i oterati ga na smetlište istorije. U Vranju je, kažu, bio besan, u Kovinu razočaran, a i Vršac je izbegao. Kakav li će tek biti u Šapcu kada u četvrtak poseti jedini opozicioni grad u Srbiji?

Normalni predsednici imaju običaj da idu u oproštajnu turneju na kraju drugog mandata. Svesni su toga da više ne mogu biti izabrani na neku javnu funkciju, jer su ispunili ustavnu mogućnost i to rade tako što obilaze gradove, razgovaraju sa ljudima koji to žele, a ne sa onima koji moraju da glume masu statista u loše režiranom filmu. Ovaj naš jednostavno prkosi gravitaciji i zakonima prirode. Ni na pola mandata, polako ali sigurno tone u sopstveni glib sa iluzornim posetama Potemkinovim selima koje je sam napravio za ovih sedam godina laži i torture. Slaže kako zine, vređa još češće, bez milosti i za najvernije kerove. Ponaša se prema našoj zemlji kao da mu je deda iz Čipuljića doneo na konju i predao na upravljanje.

Izvinite, ali Srbija nije nije njegova prćija. Pokušao je, nije da nije, ali Srbija je ustala. Prvorođenom je neshvatljivo da onih 19 hrabrih ljudi u Gračanici više vrede nego 50 autobusa koje je na silu dovezao u Pančevo. Do njega ne može da dopre ta činjenica da u Srbiji ima ljudi koji se ne boje, koje ne može niko, ni on, ni Zelja, ni Malović, ni bilo ko drugi da uplaši. Postoje ljudi koji uspravno stoje i koji su spremni da se za slobodu bore bez obzira na bilo kakvu pretnju. Upravo će tih 19 hrabrih ljudi, i svi ostali, pobediti njega, njegove i sve one botove koji nečasno arče narodne pare ne bi li od Prvorođenog napravili sveca, jednog jedinog, nedodirljivog, neoborivog. Kada neko pravi takvu nerealnu sliku od nekog, sasvim je normalno da se od Prvorođenog veoma lako postane Prvooptuženi. Sve ovo će uskoro da prođe, neće biti kriv i odgovoran neki klavirštimer, već zna se ko, zar ne?

Jedina vešala koja u ovoj zemlji postoje su ona koja si nam ti namakao. Ta vešala stoje na svim vratovima onih ljudi koje nisi kupio i nahranio sendvičima. Ta omča nasilja, neslobode i kriminala stoji nad glavom svih slobodnih ljudi u Srbiji kojima glava služi da misle umesto što se sa njom klanjaju njemu.

Nema tog Pinka, Informera, Marića, Sarape, koji će moći da mu pomognu kada bude, poput malog nesrećnog dečaka upišanog u gaće, silazio sa srpskog trona kojeg je sam sebi stvorio. Prvi će mu okrenuti leđa upravo ti Marići i Sarape. Ali, neka ga raduje to da ne postoji sredstvo koje će i njih oprati od sramote koje su naneli našoj Srbiji braneći Prvorođenog i ružeći sve nas. Ako smo toliko nebitni, ako smo kreteni, ako će nas pobediti sa još većom razlikom nego ikada, što je onda ukrao sve medije od slobode, što autobusima usred radnog vremena oduzima ljudima pravo da rade? Zašto je tolika kukavica i što se negde ne pojavi bez plaćene i ucenjene publike.

Svestan da to ne može da traje toliko dugo, ipak je 21. vek, ova oproštajna turneja neće ostati upamćena u istoriji. Ni njega se mnogi neće sećati, sem tih silnih kelnera, servirki, montera, geometara koji su jednom imali priliku da se osete bitnim i važnim i sa svoje podaništvo nagrađeni titulama i novcem. Nije Prvorođeni ni prvi ni poslednji diktator koji hoda utabanom stazom koja neminovno dovodi do padanja zavese na kraju predstave i to bez aplauza. Ova oproštajna turneja upravo liči na to. Gudbaj, Čarli.

#izVucicemose