Ko nam je premijer? 1Foto: Radenko Topalović

U Srbiji u kakvoj živimo proteklih 12 godina ovakvo pitanja, na žalost, nije samo retoričko, već i suštinsko. Kada je vlast uzurpatorska i autokratska, mnogi bi rekli i diktatorska, onda su i državne funkcije potpuno nebitne, jer je jedino važna ona jedna na kojoj se nalazi glavni šef.

Srbija je nesrećno politički uređena. Od dva poznata politička modela u Evropi, izuzimajući monarhije, predsedničkog i premijerskog, Srbija svoj život zasniva na kultu ličnosti bez obzira na kojoj se funkciji ta ličnost nalazi. Prevedeno na razumljiviji jezik, glavni šef da je predsednik mesne zajednice u Jajincima vesti i dnevnici bi počinjali sa njim.

Po slovu Ustava Srbije, predsednik Vlade je politički najvažnija ličnost, a predsednik Srbije je više protokolarna. Problem je što u takvom sistemu predsednika biramo na neposrednim izborima i time ta ličnost ima neosporan politički autoritet, makar i pokrao izbore izbornim inženjeringom.

Države poput Italije i Nemačke imaju premijerski sistem i predsednika, koji je u protokolarnom modu i koga biraju narodni predstavnici u njihovim skupštinama.

U Francuskoj je predsednik politička ličnost broj jedan, bira se na izborima, i ona predstavlja izraz predsedničkog sistema predviđenog Ustavom. U mnogim državama se predsednici biraju na neposrednim izborima, ali im ustavna ovlašćenja nisu veće od premijera. U tim državama se, za razliku od Srbije, Ustav i zakoni poštuju.

Srbija je, po nahođenju velikog šefa, tri i po meseca od izbora čekala na ime mandatara za sastav nove vlade. Iako je potpuno jasno i očigledno bilo da će to biti predsednik SNS Miloš Vučević, iz razloga poznatog samo velikom šefu, trenutak objave imena je odugovlačen.

Prvo je najavljeno da će Srbija novu vladu da dobije veoma brzo, zbog teške situacije u kojoj se zemlja nalazi, ali i priprema za EXPO 2027.

Onda je taj rok prolongiran jednom, pa drugi put, i tek posle trećeg prolongiranja Vučevićevo ime je pušteno u etar.

Od trenutka kada je postalo jasno da će Ana Brnabić postati predsednica Skupštine, znalo se da će Vučević biti premijer.

Glavni šef je ubacivao, tu i tamo, neku žišku, podgrejavao ambicije pojedinih favorita poput Siniše Malog, Marka Đurića i Dubravke Đedović Hajdanović.

Ja sam svim srcem navijao za Aleksandra Vulina, jer imati takvu veličinu neraspoređenu pravi je zicer.

Šalu na stranu, kako je glavni šef podgrejavao nade, još brže ih je i rušio.

Zašto? To samo on zna, i nije mu prvi put.

Ono što je najveći problem je taj što je Srbija bila, za to vreme, u pravnom vakumu. Ko nam je bio premijer kada je Ana Brnabić postala predsednica Skupštine? Niko! Srbija je bila bez premijera.

Jeste da je faktički glavni šef sve i svja, ali Zakoni, ma kakvi bili, postoje.

Brnabić je podnela ostavku na mestu premijerke.. Tako je postala premijerka u tehničkom mandatu. Onda je postala narodni poslanik i tehnički premijer. Kada je izabrana na novu funkciju, a po Ustavu je i to klizavo polje, nije mogla više da obavlja funkciju tehničkog premijera.

Prvi potpredsednik Vlade je Ivica Dačić, zamenik premijera, ujedno i šef diplomatije.

Ali, i on je postao narodni poslanik i plus je šef poslaničkog kluba SPS.

Mnogi će reći da, u krajnjoj liniji, to nije mnogo važno, ali jeste.

Da je zbog bilo čega glavni šef bio sprečen da obavlja svoju funkciju, ko bi ga zamenio, a da vlast u Srbiji nije konstituisana.

Srbija u jednom trenutku nije imala ni premijera, ni predsednika Skupštine. Tačno je da je sve ovo teorija, ali suštinski govori o tome da je bitan samo veliki šef i ništa drugo.

Od njegove želje i volje sve zavisi u Srbiji. Tako će biti i ostati sve dok jednog dana on ne bude ni na kakvoj vlasti.

Do tada je potpuno nebitno ko je premijer, a ko ministar.

Predsednik Skupštine, formalno pravno, jeste važna funkcija i predsednik Srbije ne može da preuzme poslove iz tog domena.

Zato je i bilo važno da to bude Brnabić, jer je ona položila sve ispite odanosti i poslušnosti velikom šefu.

Ono gde sada vidim frku jeste u glavama aktuelnih i projektovanih ministara koji strepe za svoju sudbinu. Jedni se nadaju da će postati, a drugi da će opstati.

Zbog svega navedenog, pitanje iz naslova je potpuno nebitno.

U Srbiji se sve zna i sve je onako kako to želi veliki šef. Da i nemamo nijednog ministra, nikakva šteta, možda čak i ušteda.

Veliki šef, međutim, voli da mu se kliče i da ga obožavaju. Zato smo tu gde i jesmo.

#izVucicemose

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari