Buvlja pijaca

Bipartizam je očito utopija u nezreloj, fragmentiranoj politici koja biračko telo smatra mentalno zaostalim, a ovo, opet, takvo stanje ne demantuje u svakoj prilici. Nastanak SNS-a bio je šansa za okupljanje oko političkog centra, i izolaciju svih ekstremista. Ali je isti oportunizam koji je uništio DS, udvaranje radikalizmu i populizmu, ostavio SNS bez kandidata koji bi Srbiju mirio i sa susedima i sa samom sobom. Da vlast generiše i stanje u opoziciji, potvrđuje pitanje Zorana Panovića, „kakva bi Srbija bila zemlja da u aprilu građani za njenog predsednika biraju između Saše Jankovića i Vuka Jeremića“, sugerišući izbor između takozvanog levog i takozvanog desnog centra. Takvoj dilemi najlakše bi nas približio upravo premijer, ukoliko bi se opredelio za jednog od pomenutih kandidata koji bi možda bili prihvatljivi i njegovom biračkom telu, naročito ukoliko bi se bliže upoznala njihova politička prošlost, a oni jedva jednom obznanili svoje političke agende, pošto se očigledno suočavaju sa odsustvom sposobnosti da formulišu bilo kakvu konkretnu političku poruku.

Prošlost nas ponovo davi. Političko poreklo opozicionih predsedničkih kandidata doseže duboko do Miloševićevog režima i komunističkog policijsko-tajkunskog establišmenta. Time su konačno srušene tekovine svih napora i lične žrtve ubijenog premijera Đinđića. Srpska politika ponovo je buvlja pijaca. I dok je stalno aktuelno pitanje prava pojedinca da se odrekne dela svoje političke prošlosti, da zatraži korekciju i oproštaj, pomenuti kandidati još nisu odgovorili na pitanja koja im se u javnosti u tom smislu postavljaju. Jeremić ne pominje zašto je proneverio milion iz budžeta kako bi pomogao nasilniku Miladinu Kovačeviću, i da li ga takvo nasilje pozitivno uzbuđuje, zašto sebe vidi na Menhetnu, a Srbiju u Sibiru, od čega živi, ko ga izdržava. I dokle će izdržavana lica, sa sumnjivim biografijama, diplomama ili radnim navikama, grabiti za najvišim državnim funkcijama?

I dok je pre godinu dana, ponavljajući uspeh na parlamentarnim izborima, naizgled ili stvarno imao sve, premijer u ovom trenutku jedini nema pouzdanog predsedničkog kandidata, izuzev sebe samog. U slučaju da se kandiduje na predsedničkim izborima, i pobedi, premijer najverovatnije ne bi bio neko od svakodnevnih retarda koji lično Vučićevo poverenje prevode u opštu političku katastrofu. Vučićev premijer imao bi pre svega politički problem s vladajućom partijom i njenim koalicionim partnerima koji SNS smišljeno vraćaju u prostor političkog ekstremizma. U kakvom je stanju vladajuća partija, a i njena stvarna snaga je njena najslabija karika, podsetili su neo-skojevci prekinuvši tribinu osuđenog ratnog zločinca, nekadašnjeg oficira JNA, takođe dalekog skojevskog ili sličnog porekla. Nasilje je ponovo dobilo legitimitet sredstva političke borbe. Moje simpatije su na strani pretučenih. Ali ne želim da ponovo biram između Vojka i Savla, niti između Kine i Rusije.