Dan „D“

Država raspodeljuje dobit onih koji dobit stvaraju, i pruža usluge u domenima bezbednosti, infrastrukture, obrazovanja itd.

Ova kriza vratila nas je na predliberalne nadležnosti države koja zatvara granice, otvara karantine, neke i kazamate, prati, meri, prebrojava. Veliki povratak države u ekonomiju, i regulacije svakodnevnog života, ugroziće i najrazvijenije demokratije.

To nije pitanje samo za dan posle.

Uzbuna je trebalo da nastupi čim je postalo jasno da KP Kine i SZO prikrivaju činjenice o epidemiji čija je silina već bila očigledna.

Koruptivna moć diktatura zarazila je i međunarodne institucije. Budućnost demokratije, koja je silom prilika takođe u karantinu, zavisiće pre svega od sposobnosti ekonomije da opstane u privatnom sektoru, i da se taj sektor dalje diversifikuje.

Zato predstoji stezanje kaiša u javnom sektoru, koji neće opstati ako bude žrtvovao one koji proizvode dobit.

Ako uopšte bude preostalo slobodnih budžetskih fondova, države i, konkretno, EU, najbolje će ih potrošiti vraćanjem tamo gde je taj kapital nastao, a potom i u potrošnju.

U postmodernoj ekonomiji teško je nabrojati sve koji stvaraju dobit. Ubacivanje budžetskih fondova u realni sektor samo je ubrzani povraćaj dobiti koje su države prethodno oduzele realnom sektoru.

Budžetsko osiguranje radnih mesta zapravo je vraćanje istog viška dobiti. Politički, ekonomski, humanitarni prioritet su radna mesta u realnom sektoru.

Nastupiće i neophodnost da se poslovanje nastavi na onim tačkama na kojima je zaustavljeno. Odsustvo discipline i odgovornosti u nekim segmentima društva, na početku epidemije, doprineli su ne samo njenom nepotrebnom širenju, nego i drakonskim postupcima vlasti.

A to je jedino njihovo radno iskustvo, dok im neodgovorno biračko telo uporno poklanja poverenje, i verovatno će ponovo. Možda će se ovo slugeranjstvo prema Kini i Rusiji naći na nekoj budućoj EU agendi. Ili će i EU nestati.

U jednom trenutku će razmere ljudske tragedije potencijalno prevazići benefit karantinizacije koja spasava osetljive grupe i zdravstvene sisteme, ali uništava ekonomiju.

Kolaps će uslediti ne zbog potrošnje resursa koji spadaju u sistemsku štednju, kolaps će uslediti ukoliko nastupe strukturalni poremećaji.

Poslednja globalna ekonomska kriza bila je ogromno iskustvo, i doprinela nagomilavanju znanja koja će pomoći da se nastupajuća kriza prevaziđe bez dubljih lomova.

Svet je danas bogatiji nego one već davne i kobne 2008. (kad su nas Tadić, Dačić i Jeremić predali jednoj neprijateljskoj razbojničkoj sili, zatim i ovima koji danas vladaju, koji su zbog nečega nervozni, uplašeni, i prete).

U svakom slučaju, političari i naučnici moraće, na globalnom nivou, da se dogovore, koji je to trenutak, kad će prioriteti očuvanja zdravstvenih sistema i ugroženih kategorija populacije postati opasnost za globalnu budućnost.

Do tog trenutka, teskoba koju će proizvesti karantinizacija biće još jedno važno pitanje. Svet nema ovakvo iskustvo u prošlosti.