Samo rikverc 1Foto: Ana Blažić Pavlović

Ukoliko preživi klimatske poremećaje i bezbednosne izazove, čovečanstvo će se do kraja veka izboriti sa izazovima gladi i, verovatno, neizlečivih bolesti. Ali rast srednje klase više ne podrazumeva rast demokratije. Demokratija i dalje raste samo u državama u kojima je istorijski ukorenjena.

Evropska integracija je potvrda sposobnosti građanskog društva da deo suvereniteta delegira nadnacionalnim institucijama. U poslednjih 70 godina nije bilo dužih razdoblja koja su ukazivala da je integracija bila štetna, retki su od nje bežali. Kolektivni kulturni identiteti se suočavaju s procesom globalizacije koja iziskuje univerzalne i jednostavne komunikacione kodove. Isti je izazov pred samoizolovanim sistemima poput Kine i Rusije.

Takođe protivno očekivanjima, ekonomska liberalizacija nije postala garant demokratskog razvoja. Najvažniji iskorak globalizacije bio je ulazak Kine u svetsko tržište.

Ako je Kina danas slobodnija, u globalnim razmerama su pojmovi sloboda, ljudskih prava, reprezentativne demokratije manje uverljivi.

U Evropi je radnička klasa postala srednja klasa, ali je umesto nove snage sloboda i demokratije postala plen desnih i levih populista, koji manipulišu egzistencijalnom strepnjom od nelojalne globalne konkurencije na tržištima rada i razmene roba i usluga, od imigranata i migranata, od gubitka identiteta. Populisti su uspeli da klasni i profesionalni identitet zamene nacionalnim, koji je trebalo da bude obesmišljen integracijom i globalizacijom.

Populistička pobuna protiv establišmenta učinila je upravo populiste novim establišmentom. Britanija već obračunava štetu od napuštanja evropske zajednice. U obračun će morati da unese i troškove populističkog establišmenta, nove predatorske klase čije odluke neće biti manje štetočinske od opšteg utiska o ličnostima i pokretima najbizarnijih osobina.

Naša politička i društvena kriza duboka je i složena jer su sistemom ovladali populisti, u vlasti, opoziciji, biznisu, kulturi. Upravo „građanstvo“, koje bi trebalo da postane snaga demokratije, sloboda, pomirenja i integracije, pokušava da smeni Vučića političkim idejama koje je preuzelo od Miloševića, Koštunice, Tadića, zapravo njegovim sopstvenim radikalizmom. Slično je, mada obratno, u Crnoj Gori, gde se nova srednja klasa povukla pred kleronacionalističkim pokretom koji očigledno zahteva redistribuciju društvenog bogatstva.

Tako je i u Srbiji srednja klasa bila nezainteresovana za odbranu tekovina Petog oktobra. Intelektualni gurui novog, post-petooktobarskog poretka štaviše su podržali rušilačke i kriminalne namere onoga koji je umesto personifikacije promene, postao novo uporište zločinačkog režima. Zato „građanska“ opozicija podržava nove i zajedničke planove Moskve i Beograda u susedstvu. Politički i intelektualni deficit naše inteligencije otvara se upravo na toj, najvažnijoj tački, odnosa prema nedavnoj prošlosti.

Nije slučajno da „građanska opozicija“evropsku ideju i ideju susedskog pomirenja tumači režanjem mrzovoljnih provincijalnih frustracija, u najboljem slučaju stupidnim opštim mestima.

Nije slučajno Šojgu dobrodošao u julovsko-radikalskom, slavsko-svetosavskom Beogradu, u trenutku zaoštravanja rusko-udbaške agresije protiv Crne Gore, i novog napada Rusije na Ukrajinu.