Cena svega

Na prvoj aukciji dela savremene umetnosti u Americi radovi kupljeni od slikara za 600 dolara prodavali su se po pedeset ili sto puta višoj ceni. Raušemberg je poludeo i skoro nasrnuo na kolekcionara koji je prodajnu izložbu organizovao.

Na kraju su svi prihvatili pravila igre. Cenu određuju kolekcionari, galeristi i kustosi. Tržište određuje vrednost. To su naočare kroz koje vas vidi publika, to postaje vaša vrednost, ona koju ne smete da prihvatite iako vas progoni. Inače propadate, pre ili kasnije.

Imamo dve vrste uspešnih umetnika: one koji će nasesti i krenuti u masovnu proizvodnju i one koji će nastaviti da tragaju ne obazirući se na to što su bar nakratko postali trend. Ostali, oni neprepoznati kao poželjna roba mogu da probaju u sledećem životu ili da se trude i istrajavaju dok im se komšije smeju.

Ako baš ne morate, nemojte nikako biti umetnik, kaže poznati likovni kritičar.

Osim što mislim da je potrebna hrabrost za to da se bude umetnik, mislim da je potrebna posebna vrsta autizma. Ne dozvoliti da se probiju zidovi sveta koji stvarate. Ni po koju cenu ne dozvoliti da se poruše stubovi koji taj svet nose.

Pitala me je Jovana Milovančević u „Klubu 2“ kakvo je mesto pisca u ovom društvenom sistemu. Bilo je to pre desetak dana i još uvek razmišljam o odgovoru. Kao iz puške sam odgovorila kako mi se čini da su pisci danas suvišni. Možda čak nisu nužni ni za zadovoljavanje eskapističkih potreba. Imamo razne druge sadržaje koji mogu poslužiti tome.

Odgovorila sam iz osećanja ljutnje. Da biste mogli izdržati tu nužnost: da pišete jer ne možete da ne pišete, pre svega bi trebalo da prihvatite da ste roba. Kao mleko u tetrapaku, kao pasta za zube.

Nekad me presretne romantizovana slika koju publika gradi. Nemam komentar na to. Trpljenje uvek izostaje iz predstave čitalaca. Ideja o piscu koji se muči ili ne muči tokom procesa stvaranja a onda uživa u svom delu naguranom među šarene korice osnovna je predstava o piscu. Zapravo, to je najmanji deo. Sve ostalo je veće i mučnije. Nije pisac onaj koji piše, već onaj koji sve što posle pisanja sledi može da podnese i nastavi dalje. Pisati je lako.

Bio je na izložbi Biljane Đurđević video: muškarac naslikan u tonovima sive igra. Igra stalno, živ je i igra umoran. Međutim, njegovo je lice depersonalizovano, on nema lice, ono je samo belim prebojena površina sa šupljinama za oči, kao lobanja, koštana osnova koja ostane iza čoveka. Da li je svoj identitet dao za igru ili za to da bude živ, to mi je dilema.

Oko umornog igrača na izložbi su konjanici. Kao sudije. I oni bez lica. Tržište, palo mi je na pamet.