Čitala sam o istoriji selfija. Kaže članak da ideja o samofotografisanju ide od autoportreta (rekla bih, površna pretpostavka). Osim što je objekat/model isti (ja), ne vidim šta još povezuje umetnikov prikaz sebe u olovci, tušu, ulju… i efekat klika na ekranu. Ali potka pomenutog teksta, takođe, kao i sama opsesija uslikavanja sebe, izlazi iz klime vremena. Me, myself and I… to je naš izbor bez dileme, odmah, naravno. Postoje aplikacije za dorade selfija, kao efekat besprekorne kože, efekat smokey eyes, purple lips itd, međutim ni tri klika koliko je potrebno da se ulepšamo nije dovoljno ozbiljna intervencija koja digitalne fotke lica ili figure može da stavi u isti koš sa autoportretima umetnika svih epoha.

Nije u pitanju medij po sebi, već još nešto što iz medija dolazi. Vreme, na primer. Ono nam dozvoljava razmišljanje, ili nas obavezuje da razmišljamo. Čak i kod brzih tehnika kao što je akvarel, pa i kod ulja koja mogu da se dorađuju godinama. Za selfije je dovoljno da se namestimo u odgovarajuću pozu, blago se nasmešimo ili namrštimo, ili šta ko voli i tipnemo ikonicu. Autoportreti podrazumevaju ozbiljniju analizu ne samo svojih crta lica već i dublju analizu sebe. Dobri autoportreti nikad nisu samo kopiranje lika, iz njih se čita mnogo više, psihološki život autora.

Jedan od važećih stavova eksperata za popularnu kulturu je da postoji razlika između selfija i autoportreta uslikanog telefonom ili digitalnom kamerom. Oni navode diferencijalne elemente, recimo: selfiji su oblik komunikacije (mada, svako je um. delo takođe oblik komunikacije), kontekstualno su uslovljeni i efemerni. Dobro. Razmišljanje i psihološki začin, to je ono što mislim da razlikuje autoportrete (naravno, načinjene i fotoaparatom, analognim ili digitalnim) i selfije koji prosečnoj tinejdžerki uzimaju bar jedan giga od memorije pametnog telefona.