U parku 1Foto: Željko Sinobad

S vremena na vreme, sednem na klupu u park kod Vuka. Park je nikakav, nekoliko desetina kvadrata retke trave podeljene na tri-četiri parcele, naherene kante za otpatke, klupe neke dobre, neke izlizane, dva spomenika.

Ćirilo i Metodije na glavama imaju ptice, a kod nogu decu koja se veru na postament. Drugi je spomenik malo telo Puškina, rekla bih uplašeno da će ga dvojica braće pojesti za doručak. Jedan je spomenik premali, drugi prevelik. To me svaki put kad prolazim parkom zapita nad našom nesposobnošću da vidimo celinu i uklopimo delove. Kod nas je svaka (OK, skoro svaka) stvar sastavljena od neusaglašenih elemenata, takoreći, svaki deo vodi svoju politiku, ponosan na svoju autonomiju. Sastavljeni smo od egocentričnih autonomija.

Pre dve nedelje sam se spustila do Stefana Nemanje. Izgleda kao umoran meteor koji nam se zabio u asfaltirano predvorje Beograda na vodi. Toliko je prevelik da je smešan, kao prebrzo izrasli dečak nespretan sa udovima dugačkim do susedne sobe.

Ne znam šta nam se desilo sa osećajem za meru u svakom smislu, ili proporcije u 3 de prostoru. Recimo, Nikola Tesla ispred fakulteta, kao i Vuk Karadžić preko puta izgledaju veoma dobro uklopljeni u ambijent. Kad izađem iz parka, gospodin Karadžić izgleda mi kao da je pobegao od svojih bronzanih drugara, ili da je izbačen zbog prilagođenosti koja je postala neobična i sasvim demode. Ta estetska naša konfuzija nužna je posledica opšte konfuzije, a opšta konfuzija znači da ne umemo da se saberemo i razumno se ponašamo.

Sedeći na klupi u parku gledam kako se druže psi, kako se na par metara od njih druže i njihovi vlasnici, kako se po tim potravljenim parcelama jure deca sa decom ili kućnim ljubimcima, kako njihovi roditelji gledaju u telefone. Čudno, niko više ne čita novine, to mi je najočiglednije u parku.

U parku kod Vuka po asfaltnim meandrima koji se protežu kroz ograđenu travu, u tišini i polako, šetaju stariji naši sugrađani. Oni preko 70 ili 80 godina. Nekad sami, nekad u društvu. Oko njih izleću deca i psi, a oni se sklanjaju, čini se zavukli bi se u najdublji mrak parka kako bi mogli iz njega živi da izađu.

Rekla sam jednoj poznanici da mi je žao što moja majka nema više drugarica, a ona se nasmejala „šta će joj drugarice“ vrstom smeha. Mi smo društvo koje bi ugazilo sve kojima je potrebna nega veća od one koju u nekom konkretnom trenutku, iz hira ili potrebe da se osetimo dobro, hoćemo da damo.

Ako su deca naša budućnost, stariji su naše iskustvo, a iskustvo je, to bi trebalo da znamo, mi, društvo praktičnih i koristoljubivih, korisnije od blanko potencijala. Juče je bio Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad starijima. Meni takav „praznik“ zvuči potresno. Starost je deo celine koju zovemo život, život čoveka. U parku kod Vuka sve je bilo kao uvek, jurnjava dece i pasa, nemarnost roditelja i strah starih da će ih neko pogoditi loptom ili oboriti u nepažnji, njih nevidljive i na smetnji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.