Zatvoreni dnevnički zapisi 1

Veoma volim Tucovićeve i Veličkovićeve slike, ali kad bi mi neko ponudio da ih okačim na zid svog stana, odbila bih. Preglasno govore o svetu što smo u beskonačnoj psihotičnoj epizodi stvorili da me taj njihov urlik ne bi zadržao u kući ni pet minuta.

Magično privlačni Tucovićevi portreti pokreću mi nelagodu. Oči njegovih modela nose osudu. Kao da govore: Pogledaj oko sebe, za to ste krivi vi koji ništa ne činite da zaustavite dalji pad. Vi ste tragični stanovnici planete, vaša kreativnost pati od korozije, vi samo venete i trošite Zemljine obrtaje.

Potresla me je njegova smrt. Poslednji put sam ga videla na otvaranju izložbe pre dve godine, čini mi se. Nisam mu ništa rekla, bila je gužva. Nažalost ili na sreću (dilema nad dilemama) nismo u prilici da vidimo expiration date na ljudima. Sad samo mogu da gledam unazad i mapiram trenutke kad je trebalo da zanemarim okolnosti i potencijalne prepreke… Kao komentar na njegovu smrt stigao mi je SMS: Tuga… Nije u pitanju to što je otišao mlad, već to što ga više nema. Da, tuga.

„Nevermore“ kaže Poov gavran, a vrlo neobično, Veličkovićev kao da govori „It will never stop“. Šta ostaje posle istorije, tako vidim njegove turobne pejzaže kojima u jednom delu bukne smrtonosni žar. Ta crvena mrlja na ogromnom platnu ili maloj skici nije vatra, to je nuklearna eksplozija, nije ni pretnja, ona je presuda. Polako će pokriti ceo sivi svet, ostaće samo lešinari da kruže nad zemljom koju smo razorili. Veličkovićeve slike su frejmovi istrgnuti iz apokaliptičnog filma o našem veku i o našim najdubljim destruktivnim delovima.

Dnevnički zapisi o ludilu kome ne možemo da se odupremo po cenu da se ugasimo u svojoj agresiji. Ne ostavljaju mi tako jak utisak osakaćeni portreti ni besni psi ni nagi obezglavljeni ljudi, već ti pejzaži (podignutog ili spuštenog horizonta) bez ljudi. To su pejzaži naših neizlečenih strahova s kojima ne umemo bolje. Delikatni sivi nanosi gde se nazire tkanje platna, boja isprana terpentinom, ti kvadratni santimetri platna otkrivaju našu tananost, nemoć koju pokrivamo terorom. Stvarno ne umemo bolje.

Realnost je da ljudi umiru i realnost je da Veličković nije bio u cvetu mladosti, ali već danima osećam da svet, ceo svet jer je umetnost njegov najlepši deo, nije isti. Sudite mi zbog nerazumnog odgovora na realnost, ali ja iskreno tugujem.