Čovek koji je morao biti (drugi deo) 1Foto: Privatna arhiva

Osamdesete su za Jugoslaviju mogle predstavljati šamar otrežnjenja, samo da njeni stanovnici, umesto da su posle udarca protresli glavu, ponešto shvatili i nastavili dalje, nisu počeli da se osvrću i traže krivca za bol.

Veljko Bulajić – Crnogorac, školovan u Italiji, građanin Zagreba, Jugosloven – bio je jedan od retkih koji su narečeni šamar primili bez mržnje kao nuspojave.

Razloga za grižu savesti je i te kako imao, jer, dok je bio akter dvorskih spletki, dok se kao lav borio da njegov režimski film, putem izbacivanja diktatora sa spiska likova, održi dramsku svetost, kolege reditelje su hapsili, uništavali im živote i prisilno pretvarali u umetničke „gastarbajtere“.

Ukoliko ste iole moralna osoba, pa još imate i sklonost ka razmišljanju, valjalo se s tim suočiti.

Bulajić je na izazov odgovorio na najbolji i najprimereniji način, 1981. godine potpisujući svoj najbolji rad.

„Visoki napon“ počinje državograditeljskim uzbuđenjem nalik vrhuncu efekta teške droge, konkretno, odredom SKOJ-evaca koji dolaze u Zagreb gde će u fabrici „Rade Končar“ učestvovati u izgradnji prvog jugoslovenskog generatora.

Bulajić okončava masovne scene pevanja i recitovanja sastankom radne grupe na kojem Relja Bašić, kao inženjer u trodelnom odelu, recidiv poraženog sistema neophodan novom, objektivno veli da se ništa neće moći učiniti bez pomoći sovjetskih i čehoslovačkih kolega.

Mali smo, i nije dovoljno da se projekat poželi – danas bi se novogovorno reklo „vizualizuje“ – pa zatim uposli euforična radna snaga i postigne rezultat.

Za neke sagovornike, poput inženjera sa višedecenijskim komunističkim stažom kojeg tumači Ljubiša Samardžić, taj napad stvarnosti je otrežnjujuć i koristan, podsećajući ga koliko je poduhvat zahtevan.

Milan Štrljić, pak, kao komandant SKOJ-evaca, čovek bez profesije ali sa viškom ideološkog žara, na neophodnost pomoći Starijeg Brata ne gleda kao na slabost već na prirodno stanje stvari – Novi Svet ima osu u Kremlju oko koje se vrte sateliti bez identiteta.

Očigledno, jugoslovensko društvo nije unisono već sačinjeno od apartnih činilaca, nekih na navodno istoj idejnoj strani.

Drže ga, kao i svako drugo, nevidljive niti saradnje različitosti u cilju kolektivnog kretanja napred.

A onda, Informbiro izdaje rezoluciju naslova „Jugoslovenska kompartija u rukama ubica i špijuna“ i niti pucaju.

Među likovima se ne može locirati filmski zlikovac – možda zato što se Bulajić takvim scenarističkim „štakama“ služio u partizanskim epovima i zna da su narativni analgetik, dok za zdravlje celokupnog dramskog organizma valja primenjivati ka srži usmerenija sredstva.

Rezultat njegovog napora je film obojen mučnim bezizlazom, o unutrašnjem raspadu sistema koji beslovesno nastavlja da gazi napred kao da se ništa nije desilo.

Doći će to na naplatu, jednom, što se 1981. počelo slutiti.

Reditelj „Visokog napona“ svakako je bio zabrinut, završavajući film morbidnom metaforom: dok radni narod slavi puštanje generatora u pogon, igrajući kozaračko kolo uz austrougarske vojne koračnice, u centru mehanizma nalazi se leš, i to ne bilo čiji već najumerenijeg i najpomirljivijeg aktera filma.

Kvalitet glumačke igre dodatno podvlači smislenost rediteljevih namera.

Sanja Vejnović (emotivno nezadovoljena SKOJ-evka) i Božidarka Frajt (partijski vojnik prinuđen na iznenadno prestrojavanje) nikada nisu bile bolje, dok je Štrljić uokvirio ljubavni trougao višedimenzionalnim prodorom u naoko jednokanalnu osobu.

Da li je neobično što je Bulajić nakon takvog opominjućeg krika prihvatio da umesto, kao što je desetak godina ranije planirao, „Sutjetskom“, ipak završi svoju ratnu trilogiju, i to istorijskom fusnotom poznatom po pesmi „Kad su Sremci krenuli“?

„Veliki transport“ iz 1983. godine otkriva autora koji na svaki način gleda unazad, u isto vreme tragajući za razlozima trenutnog i budućeg postojanja svojih dela.

Pokušalo se, tako, sa prihvatanjem kapitalističkog produkcionog modela, te je film čija tema, zapravo, u tom trenutku nikoga u zemlji i inostranstvu nije zanimala, ostvaren u koprodukciji sa sveže osnovanim i sumnjivim američkim kompanijama.

Film koji je imao, između ostalog, predstaviti svetu vojvođanski duh na koncu je vojvođansku filmsku proizvodnju, ostvarivanu kroz preduzeće „Neoplanta film“, doveo do bankrota. V

rativši se na polje umetnosti, dolazimo, pak, do utiska o „Velikom transportu“ kao krajnje inspirativnoj katastrofi na tragu Ćiminovih „Vrata raja“.

Američka druga glumačka liga, pomognuta Robertom Vonom na autopilotu (i takav je dobar) i Helmutom Bergerom u ko zna kom životno-profesionalnom „daunu“ (opet, dodao je određenu vrednost), uz reditelja u fazi redefinisanja, sprovela je film koji, što nije mala stvar, bazdi na smrt.

Čovek koji je morao biti (drugi deo) 2
foto IMDb

1986. godine sledi „Obećana zemlja“ kao nova, već neiznenađujuće izuzetna elipsa.

Kolektivizacija kao posledica kolonizacije Baranje je meta promišljanja, a mora se primetiti da je i „Vlak bez voznog reda“, prvobitni film na tu temu, već bio na svoj način obodno subverzivan, sa herojem NOB-a kao u prostoru i željama izgubljenom žrtvom PTSP-a.

Iznad posleratne socioekonomije se u ironično naslovljenoj „Obećanoj zemlji“ postavlja blještavi znak pitanja, a kroz glavnog junaka, u neizbežnom izvođenju Bate Živojinovića, kao da progovara sami Bulajić (scenario je napisao Ivo Brešan): „Vi ćete donit odluku, al’ ja sam već kažnjen. Surovo kažnjen, drugovi. Daleko više nego što me vi morete kazniti. Ja sam našim ljudima uvik tija najbolje. Samo, il’ sam ja živio u zabludi, pa ne razumijem potrebe ljudi, il’ je ovo vrime skroz ludo pa ni pametniji od mene u njemu ne mogu se snaći. Ne znam. Šta god da odlučite u vezi s menom, meni je pravo“.

Svako „vrime“, kada protiče kroz autokratski režim, ima svog „Čoveka koji je morao biti“, svog državnog reditelja.

Veit Harlan u nacističkoj Nemačkoj, Jurij Ozerov u Sovjetskom Savezu, Kusturica na dvoru Slobodana Miloševića, danas imamo Gagu Antonijevića…

Jugoslovenski čovek za velike zadatke nam je, eto, kada zadataka više nije bilo, ostavio remek-delo „Visoki napon“.

Zaključićemo nešto jednog dana, valjda.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari