Dejan Simjanović (1951 – 2025)

Odmah sam znao da se neću dvoumiti da li da držim govor pre kremacije, da bih potom i čuo da je jednom prilikom rekao: „Ja sam držao govor mojoj tašti, a meni će Paja“.

Znači, znao je, i očigledno ga je pomalo zanimalo kako bi poslednji nastup mogao izgledati.

Bilo je muzike.

„April Come She Will“ Sajmona i Garfankela, jer Dejan Simjanović je jako voleo film „Diplomac“.

Na ostrvu Jakljan, sredinom šezdesetih, sa razglasa je za razbuđivanje kolektiva puštao „She’s a Rainbow“ Stonsa, a za ovu priliku sam odabrao pesmu „Long Long While“.

Bilo je i drugih, iz ere čije ideale nikada nije napustio.

Za kraj, „That’s How Strong My Love Is“ Otisa Redinga.

Lepo je i nezgodno kada u priličnoj meri poznajete svoje roditelje i kada oni poznaju vas.

Sve je bilo predodređeno i samo je trebalo postupiti, ne sprečavati, dozvoliti da se dogodi.

Bio sam svestan i da bi mu bilo drago da moj govor zahvati malo šire, da iz njega može da se izvede nekakav zaključak, pa je za biografski ugao obavezu preuzeo jedan od njegovih najboljih prijatelja.

Stoga, čini mi se da ima smisla i ukusa podeliti ga i na ovom mestu…

Na koncu, Dejan Simjanović je čitao Danas od prvog broja.

„Naš dragi Papi, koga znam od kad znam za sebe i u čije ruke bih bez trenutka dvoumljenja poverio svoj život – a daleko da je on jedini takav iz kruga prijatelja mog oca – je govorio o porodici iz koje je Dejan Simjanović krenuo u svet da, što bi rekao Bane Bumbar, postane čovek.

I ja ću se dotaći te teme, ali bih prvo sa vama podelio tri mala razgovora koje smo moj otac Dejan i ja vodili.

Sa osamnaest godina sam otkrio da mi uopšte ne ide loše da smišljam dramske situacije i određujem šta će fiktivni ljudi u njima izgovarati.

Rešio sam da probam da upišem dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a Dejan mi je predložio da razmislim i o studiranju arapskog jezika.

Kao što znate, firma u kojoj je radio, koju je delimično vodio, imala je bazu u Libiji.

Bio je ubeđeniji i od mene da ću zaista uspeti da upišem FDU, znao je da je umetnost nepouzdana i osećao je obavezu da mi predstavi izbor.

Situacija 2.

Predvidljivo, umetnička karijera nije krenula obećavajuće.

Počeo sam da pišem filmske kritike za sajt Popboks.

Preko prijatelja reditelja sam dobio poziv za razgovor za posao na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u vlasništvu osobe kriminogene prošlosti.

Dejan mi je, dok sam razmatrao šta mi je činiti, rekao: „Ali onda nećeš stizati da pišeš ove tvoje lepe tekstove“.

Situacija 3.

Otišao sam na probni rad u marketinškoj agenciji.

Dva meseca kasnije su se meni i ostalim mladim kopirajterima zahvalili na saradnji, i kada sam izašao na ulicu posle dugo vremena sam slobodno udahnuo vazduh.

Rekao mi je: „To nije bilo za tebe“.

I znao je da to nije za mene još od početka, kao i da ću prihvatiti tu priliku, kao i neku sličnu koja naiđe.

Naime, kod kuće sam naučio da budem odgovoran.

Mnogo rizičnije, naučen sam, bez da je to ikada bilo izrečeno, i da duh stavljam ispred materije.

To me je naučio mašinski inženjer na koga se profesorka srpskog iz Prve gimnazije naljutila kada ga je srela na ulici i čula da nije odabrao put književnosti ili istorije.

Dom našeg inženjera bio je ispunjen knjigama, VHS kasetama sa filmovima, pločama.

Kao što bi svaki roditelj trebalo da čini, postavio mi je temelj, nadajući se da ću ja dalje graditi svoje zdanje.

Potajno je uživao kada više nije mogao da me pobedi u tenisu.

Naučio me je slajs bekhend, ja sam sam sebe naučio top spin.

Kada razmišljam o porodicama Simjanović, Gavrilović, Vasiljević, čiji je Dejan bio produkt, pronalazim pravilo.

Svi ti ljudi su ovoj zemlji, društvu, državi, zvala se ona Kraljevina Srbija ili SFR Jugoslavija, davali nemerljivo više nego što su uzimali.

Daleko od toga da su bili lišeni izazova pravovernosti, ambicije, ubeđenja u sopstvenu genijalnost, boljki od kojih i sam patim.

Ipak, metod je bio neupitan: ni ne pomišljati na otimanje, ne razmetati se, ponekad ne biti bezrazložno skroman ali uvek biti umeren.

Mislim da se i sada obraćam takvom skupu, pošto je Dejan sebe okruživao ljudima koji ispunjavaju zadate kriterijume.

Mora se naglasiti: krajem osamdesetih je lako uvideo da zajednicom počinju da dominiraju najgori, i ostatak života je proveo javno izražavajući svoj protest.

U sebi je imao nepogrešivi mehanizam za raspoznavanje ispravnog i pogrešnog.

A što se mene tiče, stvarajući sina je dobio čoveka sa kojim je mogao da priča o svemu, da ga obasipa znanjem i od njega saznaje.

Kao i svima vama, nedostajaće mi moj drug.“