Dremanje i dobrodošla ljutnja 1

27FAF2021; Jagnje (Dyrid/Lamb); režija: Valdimar Johanson; scenario: Valdimar Johanson, Sjon; zemlja: Island/Švedska/Poljska, 2021.

Polovina umetničkih dela koje sam do sada gledao na Festivalu autorskog filma dovelo je do neprijatnog dremanja u sedištu.

„Kupe br. 6“ („Grand prix“ u Kanu) je priča o Finkinji, pomalo prezreloj studentkinji arhitekture koja – umesto, kako je planirano, sa ruskom ljubavnicom – polazi sama na put vozom od Moskve do Murmanska, kako bi na obali Belog, Barencovog ili kog već mora uživo pogledala petroglife stare četiri hiljade godina.

Slučajni cimer u kupeu joj je stereotipni, mladi Rus, te dva sata gledamo uljudnu pričicu o suprotnostima koje se moraju razumeti i povezati.

Radnja, ili „radnja“, italijanske „Pećine“ („Il buco“, dobitnik nekoliko nagrada na venecijanskom festivalu) odvija se početkom šezdesetih godina 20. veka, kada grupa mladih speleologa sa severa Italije odlazi u Kalabriju da bi istražila, ispostaviće se, jednu od najdubljih rupa na Zemlji.

Reditelj ne okoliša sa metaforama – pre špice gledamo arhivski televizijski prilog o novom, najvišem neboderu izgrađenom na bogatom severu, dok jug može da se pohvali jedino prirodnom rupetinom u zemlji.

Zatim, speleološko istraživanje je tokom celog filma prošarano razbolevanjem (upravo u tom trenutku sam zadremao na par minuta, tako da se možda desio još neki uzrok) i smrću starog pastira koji decenijama napasa svoje krave u okolini pećine.

Valja reći da bi odmorniji mozak verovatno više uživao gledajući dugačke, statične kadrove pejzaža, sela nalik postojbini klana Korleone, te geoloških čudesa, u priči naseljenoj statistima i jednim polulikom.

A onda, dolazimo do filma „Memorija“ (dobitnik specijalne nagrade žirija u Kanu) sa Tildom Svinton, snimljenog u Kolumbiji, u režiji Tajlanđanina Apičatponga Verasetakula.

Ukoliko vas zanima siže, što bi rekli antivakseri, „proguglajte, informišite se“, a ja ću jedino zaključiti da je film rezultat ili početna tačka nekakve drske opklade, budući da se opire svakoj drugoj racionalizaciji. Lakomisleno bi bilo selektorima FAF-a poručiti da bi trebalo malo da obrate pažnju šta puštaju ljudima, jer, izbor zapravo ne postoji.

„Memorija“ je dobila pozitivne prikaze u uglednim svetskim glasilima, nagrađivana je na velikim festivalima, i to mu je, što bi Kurt Vonegat rekao, to.

* * *

„Jagnje“ je, pak, iako punopravno prikazan na FAF-u, tip filma koji bi jurodivi filmofil mogao samostalno odabrati u cilju zabave u intimi doma (kao i „Benedeta“, uostalom, koju sam gledao u vrlo skromno popunjenoj velikoj sali Doma sindikata).

Da ne bude zabune, kadrovi su dugački, forma je, ukoliko niste deo jednopromilske elite, odbojna, no, film otvara scena čiste strave i užasa.

Tokom noći, u islandskom, snežnom pejzažu, prekrivenom olujom koja zatvara vidik, krdo divljih konja biva uplašeno približavanjem… nečega.

Krajolik je sasvim neprimeren ljudskom prisustvu, apartan poput neistražene planete, dotle da jadno svetlo štale koje uskoro nazremo u mraku više podseća na poziv nego upozorenje neljudskom, reklo bi se i neživotinjskom agresoru.

Ovce su svakako uznemirene, ostavivši na milost i nemilost drugaricu koja, nakon prestanka opasnosti, leži na podu iznurena i oplođena.

Vlasnici farme su Marija (Nomi Rapas) i Ingvar (Hilmir Snaer Guljnason), već sredovečni bračni par bez dece.

Priča je smeštena u nedefinisani period koji bi mogao biti sredina devedesetih – čini se, kako bi odsustvo komunikacione mreže sasvim udaljilo naše junake od civilizacije.

Zaista, jedino dodatno ljudsko biće koje upoznajemo je Ingvarov brat, bubnjar u, po odeći bi se reklo, pank-rok bendu, nenadani gost nakon najnovijeg kraha umetničkih težnji.

Bratovljevo prisustvo i karakter šire kontekst. Naime, on i Marija su nekada davno bili u nekakvoj „šemi“, što sve zajedno naše junake pretvara u urbane ljude po sopstvenom izboru usmerene ka zemljoradnji i stočarstvu.

Oni niti su religiozni, niti opterećeni paganizmom, dok posvećeno gledaju prenos rukometne utakmice na televiziji.

Biram da ne otkrijem detalje posebnosti jagnjeta iz naslova, ali dovoljno je reći da joj Marija i Ingvar daju ime, po detetu sahranjenom blizu kuće, čija smrt ih je, puno godina pre nego što ćemo ih upoznati, pomirila sa činjenicom da njihova zajednica neće imati naslednike.

Ingvarov brat protestuje, optužujući ih da se „igraju mame i tate sa tom životinjom“, dok Marija i jagnjetova biološka majka vode mali rat čiji pobednik bi morala biti pripadnica vrste opremljene umećem baratanja vatrenim oružjem.

Ima na tom Islandu nečeg duboko konzervativnog, što paralelno egzistira sa prihvatanjem svih mogućih seksualnih identiteta i ostalih tekovina 21. veka.

Radi se, istina, o opštoj osobnosti skandinavskih društava, ali samo na Islandu je, na primer, preživela tekovina nepostojanja u ostalim krajevima zapadne civilizacije uobičajenog porodičnog prezimena, već se, znamo, svačijem imenu i dalje dodaje ime oca od koga je potekao ili potekla.

Pre nekoliko godina na FAF-u, ako se ne varam, je prikazan islandski film „Pod drvetom“, o komšijama čiji sukob počinje od toga da bi valjalo iseći krošnju koja senkom zaklanja jedno od dva dvorišta, da bi sve gradacijski kulminiralo krvoprolićem.

Festivalski siže, preveden sa engleskog, je film predstavljao na način prijemčiv liberalnoj, festivalskoj publici, kao priču o nasilju koje porađa nasilje.

A zapravo, „Pod drvetom“ je najmizoginiji film koji sam gledao u poslednje vreme, gde svaka muško-ženska scena iole pronicljivom gledaocu otkriva nekakvu duboku frustraciju autora.

Najzabavnije, moguće je da on uopšte nije svestan šta radi.

„Jagnje“ se može, donekle, posmatrati kroz sličnu prizmu, kao retrogradna priča o iluzornosti uspeha neprirodne porodične jedinice, o soju kao nepobedivom protivniku.

Nije li to prilično neprikladno u doba institucionalizovanog srednjeg roda, „izabranih porodica“ i ostalih „možete biti šta god poželite“ stremljenja?

Za razliku od „Pod drvetom“, čijeg autora sam posle svake scene sve više sažaljevao, „Jagnje“ je kontrolisan rad, sa reakcionarnim uglom kao dobrodošlim gostom, izazivačem gledaočevog razmišljanja, možda i ljutnje.

Što bi, valjda, festivalski filmovi i trebalo da rade, umesto što ispoljavaju tendenciju da sliče grupi sa društvenih mreža gde se ekipa istomišljenika samozadovoljava u svojoj izuzetnosti.