Kamember za desetoro

Da biste otprilike naslutili u šta se u sledećih nekoliko minuta života upuštate, u obavezi sam da prijavim da je projekciji filma „Biti živ i znati to“ Alana Kavalijea u velikoj Sali Doma omladine prisustvovalo desetak osoba, što me je podsetilo na sličan odziv koji je na istom mestu dobio poslednji film Šantal Akerman pre nekoliko godina.

Osamdeset i devetogodišnji Alan Kavalije, da opravdamo nezainteresovanost šire publike, ne zauzima ni približno kanonizovano mesto u istoriji filma kao Akerman. Radi se reditelju koji je najznačajnije delove svog opusa predstavio tokom šezdesetih pri tome na prvi pogled tvrdoglavo odbijajući osnovne smernice novog talasa, barem u stilskom smislu.

Da protrčimo… U filmu „Le combat dans l’ile“ (1962), Žan Luj Trentinjan igra industrijalistu u braku sa prerano penzionisanom glumicom (Romi Šnajder) sa kojom u životu igra scene javne ljubomore i kasnijeg besnog osvetničkog seksa. Osim toga, mladi pripadnik vlasničke kaste je član ultradesničarske terorističke ćelije (njegova žena u jednoj sceni pronalazi bazuku sakrivenu u plakaru) koja se priprema za svoj prvi, mrako-skidajući, politički atentat.

LJubavi trougao stvara se sa desničarevim prijateljem iz mladosti, intelektualcem na drugom kraju ideološkog spektra (Anri Ser; ime ne govori mnogo ali… Žim iz filma „Žil i Žim“).

U filmu „L’insoumis“ (1964.) Alen Delon igra dezertera iz Legije stranaca, tajno angažovanog u suzbijanju borbe za nezavisnost Alžira koji se zaljubljuje u advokaticu (Lea Masari) iz suparničkog tabora te izdaje svoju kastu. Ko voli Alena Delona uživaće u svakom kadru ovog, kao i „Bitka na ostrvu“, scenaristički zasnovanog ali narativno i karakterno nepotpunog filma.

Naime, Kavalije je bio, rekao bih, opsednut istraživanjem ličnosti potpuno drugačijih od njegove, da bi od polovine filma karakternu studiju ostavljao bez odgovora i sa tako nedovoljno jasnim likovima kretao u akciono, žanrovsko razrešenje. Tek se „La chamade“ („Otkucaj srca“, 1968.), po romanu Fransoaz Sagan, može smatrati uokvirenim delom.

Katrin Denev je mlada žena bez životnog poziva u braku sa – ponovo – pripadnikom vladajućeg sloja u tumačenju Mišela Pikolija.

Kada odluči da ostavi muža i počne kohabitaciju sa mladim intelektualcem, suočiće se sa izborom – da li je više zadovoljava da bude objekat, i to objekat kome je sve bilo dozvoljeno, uključujući i bezazleno malograđansko švrljanje, dok god je brak neupitan, ili uloga subjekta kojeg partner primorava na promenu, na preuzimanje možda za nju neprirodnog identiteta?

I, baš kada je konačno uspeo da nastani svoj film od prvog do poslednjeg kadra živim ljudima (u „La chamade“ Denev izvodi pokaznu vežbu zabavnog prikazivanja praznine, sve dok ne pomislimo da je praznina često nepravedno prokazana – što je i jedno od pitanja koje film postavlja), kada je pronašao način za dramsko oslikavanje tema koje su ga zanimale, Kavalijeova žena, glumica i bivša mis Francuske imena Iren Tink, gine u saobraćajnoj nesreći što vodi, uz stilsko-produkcionu promenu evropskog filma tokom sedamdesetih, ka vraćanju autorskog bića na nultu tačku.

Čoveku posvećenom otkrivanju Drugog slučajnost je oduzela Drugog koji je egzistirao u njegovoj neposrednoj blizini. Kavalije nastavlja da radi, introvertnije, bez filmskih zvezda (često sa ćerkom, glumicom i scenaristkinjom) sve do druge decenije XXI veka kada smrt postaje početna, zadata tema. NJegova dela postaju introspektivni dokumentarni eseji, sa predmetima kao likovima jednako važnim, ako ne i važnijim, od živih ljudi.

Stoga, za „Biti živ i znati to“ valja biti pripremljen kako bi se na pravi način obradili svi ti razgovori sa prijateljima od kojih se mnogi upravo bore sa smrću ili pripremaju za eutanaziju u specijalizovanim švajcarskim institucijama (o čemu pričaju laganim, „moram do prodavnice“ glasom); za diorame sa mrtvim miševima, figuricama Ješue ben Josifa i osušenim dinjama; za čitanje celih pasusa iz knjiga koje neće doći na red za ekranizaciju; za nepretenciozni pristup najstrašnijim temama postojanja i nestajanja… I za umetnost, od čudne opsesije pištoljima koje Kavalijeova prijateljica neumereno, u svim izvođačkim tehnikama, kači po svom stanu (neophodnost prisustva instrumenata smrti?), do slike iz sedamnaestog veka koju drugi prijatelj drži u svom ateljeu, sa upravo preminulom mladom aristokratkinjom i njena dva jaja na oko koje je celog života jela za doručak. Kavalije će, koju scenu kasnije, sebi napraviti dva jaja na oko ali će tanjiru dodati i dva parčenceta kamembera. Biti živ i znati to… uz pomoć plesnjivog sira, uz pomoć sećanja, uz pomoć igre.

Usudiću se da pretpostavim da je Kavalije, bližeći se smrti, shvatio da je onaj ko u potpunosti razotkrije identitet, svoj i Drugih, već umro.