Making of 1

Taj smireni ali mladi i komandoski sposobni plavušan (za razliku od Jeljcina, živahnog ali svake sekunde u najavi infarkta ili moždanog udara) trebalo je da bude nastavljač upotrebnog stanja, saborac Klintona i Blera (koji je ubrzo nakon izbora za predsednika pohrlio sa njim u operu). Valjalo je nastaviti proces evolucije sveta od balansa protivnika koji se međusobno tolerišu do utopijske globalne korporacije sa moralnim kompasom.

No, to je bilo pre nego što je Buš mlađi (tj. interesna grupa koja ga je izabrala za svog glavnog glumca) ukrao izbore, pre terorističkih napada 9. septembra 2001, pokretača institucionalnog desničarenja u zapadnoj hemisferi (da sada ne ulazimo u to da se koreni napada pletu oko višedecenijskog američkog finansiranja svakovrsnih militantnih Arapa samo ako su ugnjetavani od strane KGB-a i Crvene armije, sa klicom negde oko tajnog Sajks-Piko dogovora…), konačno, pre nego što će Kinezi početi da pune planetu đubretom, od superherojskih igrački za decu do gedžeta, igrački za odrasle.

Pre svega toga, Putina je izabralo za Jeljcinovog naslednika šareno društvo, od samog Jeljcina, preko Jeljcinove ćerke, te mešavine ekskagebeovaca pretopljenih u FSB i tajkuna, pobednika tranzicije (ne treba zaboraviti da je Putin period od 1991. do 1998. godine uglavnom proveo u sektorima državnog aparata zaduženim za ekonomska pitanja).

Na izborima je, podržan od te više nevidljive nego vidljive hobotnice, dobio 53% glasova u prvom krugu, ostavivši iza sebe kandidata Komunističke partije i prijatelja bračnog para Milošević Genadija Zjuganova (valjda je jasno zašto je u početku Putin srpskim šetačima iz zime 96/97. bio prihvatljiv, čak simpatičan). Očekivano, kandidat obrazovanih ljudi Grigorij Javlinski više od deset procenata glasova osvojio je samo u Moskvi i Sankt Peterburgu. 2018. godine taj tip kandidata teško prebacuje jedan procenat a ne pomaže ni što ih ima nekoliko te se bore između sebe za besmislene mrvice.

Sa druge strane okeana, ukoliko je tačno da Hilari Klinton želi ponovo da se kandiduje za predsednicu nikome neće biti u interesu da je spreči, budući da se tamo na izbore sve više – ako je ikada bilo drugačije – gleda kao na godinu dana dobre medijske zabave…

Svega toga ne bi bilo loše podsetiti se pre gledanja dokumentarnog filma „Putinovi svedoci“, montiranog od materijala snimljenog krajem 1999. i u prvoj polovini 2000. godine. Nije loše jer je užas – za razliku od većine velikih horora koji nas najviše plaše nepoznatim – time veći. Putin tokom kampanje je skroman, službenički tip, uvek isti, bili to dogovori sa članovima izbornog štaba ili emotivni i spontani, istina od strane televizije za koju je radio reditelj „Putinovih svedoka“ brižljivo organizovani, susret sa profesorkom iz gimnazije čiji muž mu kaže, „Država je kao bašta, prvo moraš da počistiš korov da bi sadio“.

Izborni štab je, naravno, sastavljen uglavnom od intelektualaca, pripadnika umereno desne građanske opcije kojih će se Putin (tj., uvek se mora naglasiti, interesna grupa koju predstavlja) surovo rešiti u godinama koje slede (ponekad i do tačke ubistva). Samo je Medvedev, večiti drugi, ruska verzija Sline iz Beograda, onaj koji neće biti napušten. Putina, zapravo, prvi put vidimo raspričanog na konferenciji za štampu uveče nakon izborne pobede. Zatim počinje zaokret.

Par meseci posle izbora u upotrebu biva vraćena sovjetska himna, divna melodija, bez sumnje, ali i „Faccetta nera“, taj amblem inkluzije, ima sasvim zarazan refren uz koji vam nekako dođe da nasmejani marširate. Tokom snimanja nove verzije himne Nikita Mihalkov prisutan je u studiju kao neka vrsta gurua (njegov otac Sergej, autor originalnog teksta, kao i prilagođavanja kada je valjalo ukloniti Staljinovo ime, takođe je tu) insistirajući da ruska himna u aranžmanu mora imati crkvena zvona. Najekstremniji antiklerikalni delovi mog mozga, oni koji počnu da se glasno svađaju kada neko pomene Emira Kusturicu u kontekstu apsolutne šmekerske mudrosti, se bude i (ovaj put u sebi, pošto sam u bioskopskoj sali) vičem ,“ #*!č& li ti */&#č poremećenu, idi pravi ceo film sa crkvenim zvonima umesto glumaca ali nemoj da *#!/& ceo narod jer si od pelena navikao da budeš uz vlast. Mamlaze brkati!“. Onda se smirim jer ipak volim neke čovekove filmove, „Robinju ljubavi“, „Pomračenje sunca“, ima dobrih momenata u „Tuđ među svojima, svoj među tuđima“, i tako…

Prolazi još koji mesec i sam Putin, kagebeovac kojem je taj tip dokumentovanja inicijalno bio van prirode i odgoja, nešto što se mora otrpeti jer su marketinški stručnjaci to uveli kao partijski zadatak, zakazuje nove snimajuće sesije sa rediteljem, jedan na jedan. Da li mu je bilo uzbudljivo da razgovara sa nekim za koga mu je jasno da ima drugačiji svetonazor od njega a nije potencijalno opasan poput krupnih zverki iz izbornog štaba?

Čini se, takođe, da ovde imamo priliku da razgovaramo sa pojedincem, bez bezbednosno-tajkunske ekipe koja upravlja njegovom zvaničnom politikom, istim onim pojedincem koji će petnaest godina kasnije, ne vidim kako ako ne samoinicijativno, unakaziti svoje lice plastičnim operacijama. Najviše razgovaraju o vraćanju sovjetske himne. Putin tvrdi da tim činom želi da umiri veliki broj ljudi koji u prošlosti ne vide samo gulage i holodomore.

Reditelj, parafraziram, smatra da se Rusija zaletela u drugom pravcu i da bi trebalo vršiti korekcije u odnosu na određene univerzalne vrednosti a ne vraćati se na iluzije prošlosti. Naravno, Putin neće reći da je cilj sovjetske himne sa crkvenim zvonima u obuhvatanju najveće moguće beslovesne mase, niti će reditelj biti dovoljno lud da ga to pita, sve i da mu je palo na pamet. I onda, Putin kaže, „ne mogu očekivati da se sto miliona ljudi složi sa mnom ali sam ubeđen da bi se složili kada bih imao priliku da nasamo porazgovaram sa svakim od njih“. Jednoumlje je ime igre, milom ili silom.

Reditelj kaže, „evo, ja se ne slažem“, i rastaju se uz osmeh, da se više nikada ne vide, ostavljajući celu planetu da gleda Putina sledećih osamnaest godina i ko zna koliko još, dok ekipa iz senke radi posao. Ali, to je ruski problem koji mi odavde imamo privilegiju da posmatramo sa čisto fenomenološke strane.