O hebefiliji i srebroljublju

Bilo je i drugih filmova na festivalu Slobodna zona, čak i među onima koji su nagrađeni, o kojima bi bilo privlačno pisati – mada, ne toliko o prvonagrađenom američkom „Nikad, retko, ponekad, uvek“.

Valjalo bi, recimo, obratiti pažnju, ako već niste, na španski film „Pad kralja“ („El reino“).

„Ako već niste“, jer je film u Španiji premijerno prikazan pre više od dve godine, što je jedan od parametara koji ga donekle čine festivalskim uljezom, uz akcionu prirodu bez mnogo, ili nimalo, podteksta i psihološke analize delanja, sada priličnu kumulativnu gledanost, te većinu velikih „Goja“ nagrada koje je dobio.

Zapravo, „Pad kralja“ zahteva da mu se detaljno posvetim u nekom budućem, nefestivalskom tekstu.

„Uhvaćeni u mrežu“, o kojem će do kraja biti reči, takođe predstavlja anomaliju u festivalskom programu – Slobodne zone ili bilo kom drugom – uglavnom rezervisanom za naslove koji ne mogu da izdrže bitku protiv komedija i superheroja sa redovnog bioskopskog repertoara.

Radi se o dokumentarnom filmu koji je početkom godine u Češkoj gledalo 400.000 ljudi a verovatno bi taj broj i porastao da bioskopi nisu u martu zatvoreni.

Autori filma, debitantkinja i već iskusni reditelj „šok“ dokumentaraca, organizovali su kasting na koji su pozvali jedva punoletne glumice sa instrukcijom da dođu obučene kao dvanaestogodišnjakinje.

Zatim im je saopšteno da će glumački zadatak, ako budu izabrane, biti da se nedelju dana na društvenim mrežama, putem lažnih profila, pretvaraju da su devojčice.

Jedna od glumica ispriča da je, kada je bila u tom uzrastu, poslala svoje fotografije bez odeće odraslom muškarcu, zatim bila ucenjivana i kao posledicu toga dve godine posećivala psihijatra.

No, ona nije izuzetak i natpis uznemirava gledaoca podatkom da je od dvadeset i četiri glumice sa kastinga njih devetnaest u ranoj adolescenciji bilo izloženo nekoj vrsti seksualne internetske agresije.

Odabrane su tri – neverovatnih fizionomija i glasova, savršenih za privlačenje hebefila – nakon čega im scenografski tim gradi dečije sobe.

Jedna glumica zove majku telefonom i traži joj da pošalje kutiju sa igračkama i ostalim predmetima iz detinjstva.

Drugoj majka lično pomaže da odnese životne scenografske elemente u produkcijski kombi – hrani dete da jednog dana upiše glumu i počne profesionalno ostvarivanje privlačeći stvarne manijake na internetu, pade mi na pamet.

Razlozi šestocifrene gledanosti postaju jasni.

Svakako, seksualne teme izazivaju radoznalost.

Zatim, gledaoci vole da, kroz posmatranje najgorih primeraka ljudskog roda, dokazuju sebi da je sa njima suštinski sve u redu – otud, između ostalog, i popularnost rijaliti formata.

No, najvažnije, „Uhvaćeni u mrežu“ konstruisan je kao triler od podvrste „tim u misiji“ – setimo se, na primer, izgradnje lažne kladionice u „Žaoci“ i kastinga koji „prst preko nozdrve“ ekipa organizuje („Specijalnost mi je da izigravam Engleza“, kaže jedan prevarant sučući brk).

Slede svakakve neprijatnosti.

Par minuta nakon što je prvi lažni profil postavljen, već je usledio poziv za prijateljstvo i nasilnička metodologija koju će glumice u sledećih nedelju dana dobro upoznati.

Sa osnovkama se razgovara o seksu, na pitanja o klitorisu se šalju klipovi devojčica koje masturbiraju, traži se – usputno i bezazleno – da se ustane i pokaže soba da bi se, zapravo, pogledom uhvatilo celo telo…

U jednoj bizarno poetičnoj sceni, muškarac masturbira dok mu glumica na sintisajzeru svira Baha.

Stvari ubrzo postaju sve zlokobnije.

Producentkinja prepoznaje u jednom od muškaraca (za nas su zamućeni, sa crnim očima i ustima kao jedinim oštrim delovima lica) vlasnika turističke agencije koji ogranizuje dečije ekskurzije.

Drugi primenjuje manipulaciju kojom dobija fotografije sa golim grudima (u ovom slučaju kompozitne i „fotošopovane“) – „kada muškarac ne može da svrši onda ga boli i posle mora da ide kod doktora“.

Vrlo brzo sledi početak ucenjivanja – glumica odličnim, uplašenim glasom kaže „obrisaću je“ što muškarac obesmišljava sa „već je arhivirana“.

Dominacija je uspostavljena.

Pojavljuje se, niotkuda, drugačiji sagovornik.

Polaznik više medicinske škole – za promenu, momak želi da priča o sebi, bez suvišnih podataka ali lepo za nastavak razgovora – počinje da glumicu ubeđuje da je mnogo glupo da šalje svoje fotografije nepoznatim ljudima.

Ispostavlja se da se radi o nekome ko voli da se upoznaje, sa devojčicama, starcima, vanzemaljcima, svejedno mu je, i glumica počinje da plače.

Nakon nedelju dana seksualizovanih traženja, kukanja, ucenjivanja, jedno „e, ćao“ bez pokvarenih namera previše je za izdržati.

Dodatno, i da ne bi isključivo muški rod bio stavljen na stub srama, u poslednjem činu u kojem se glumice uživo sastaju sa žrtvama prevare (da bi dogovorile dalje aktivnosti ili platile neobjavljivanje fotografija) jedan par devojčici predlaže „trojku“.

Šta je, na koncu, poenta?

Da li su autori filma izvršili svoj vid manipulacije, zaradivši novac i stekavši festivalsku slavu eksploatišući najniže ljudske porive?

Ili je didaktički element poduhvata snažniji (a film jeste već prikazivan u češkim školama)?

Uz to, veliki broj hebefila je zapisan i procesuiran.

Ipak, za nedelju dana, dve i po hiljade muškaraca je kontaktiralo tri dvanaestogodišnjakinje, i reklo bi se da srž problema nije u nedozvoljenim seksualnim porivima.

Kako jedan pravnik u filmu kaže, vlasnicima društvenih mreža je u finansijskom interesu da ne sprovode kontrolu onoga što se na njihovoj svojini dešava.