Omladino, ne mešajte steroide i vatreno oružje

… i još jednom, početna analiza izvornog naslova i srpskog prevoda. „Love Lies Bleeding“ zvuči nepogrešivo petparački (u pozitivnom smislu, naravno), a tako je dizajniran i plakat sa sijajuće mišićavom, poluanonimnom damom u bikiniju koja se sprema da nekome presudi utokom.

Svih mi demona kempa, razmislivši još jednom o plakatu na pamet mi pada filmografija Endija Sidarisa, a ako ne znate o kome se radi preporučujem remek-delo iz 1987. „Hard Ticket to Hawaii“ (odlična je i naslovna pesma; kada sam je nekoć poslao jednom prijatelju rekao mi je da ga je sve to raznežilo, podsećajući ga na dobra stara vremena).

Iskoristio bih ovu priliku da prijavim uredništvu da ću kada jednog dana potpuno izgubim razum – možda dođe i pre nego što bi se moglo očekivati, recimo nakon predstojećih „izbora“ – proći ceo Sidarisov opus, počevši od naslova „Fit to Kill“ (razumete, zar ne? „zgodna za ubiti“? dvojako je!; usput, u filmu igra i sin Rodžera Mura…).

Elem, „Love Lies Bleeding“ trebalo bi se prevesti kao „Ljubav laži krvarenje“, dok je srpski distributer odabrao gramatičku ispravnost, uklonio laganje i ostavio „Ljubav i krvoproliće“.

Mogli bismo diskutovati kome pripada status glavnog lika filma, ali recimo da bi to u drugačijem odabiru glumaca, tj. njihove drugačije zvezdane težine, bila bodibilderka Džeki (Kejti O’Brajen).

Ona je, naime, stranac koji stiže u mali grad, kao izdanak sektora „hard boiled“ literature u kojem pojedinac na ivici ili preko ivice gladi, pa još u „čovek je čoveku vuk“ duhu vremena (ima li drugačijeg?), predstavlja kvarljivu etičku robu sklonu svakovrsnim kompromisima – „Poštar uvek zvoni dvaput“ bio bi najpoznatiji primer.

Upoznajemo je dok pruža seksualne usluge tipu sa frizurom „fudbalerkom“ (Dejv Franko), u zamenu za vezu za posao na lokalnoj streljani, a nalazimo se u državi Novi Meksiko gde je pucanje u pokretne ili nemrdajuće mete omiljeni kulturno-umetnički program.

Pre toga smo, ipak, imali priliku da vidimo kako izgleda jedno standardno veče u filmu kvantitativno najzastupljenije radnice u teretani Lu (Kristen Stjuart) – uslovno rečeno, drugog lika na skali dramske vrednosti.

Za razliku od Džeki koja od prve pojave predstavlja akciju, Lu daje kontekst.

Lezbejka u poslednjem gradiću pre ničega, ona – dok odčepljuje klozetske šolje ili udiše teretansku smešu feromona, gvožđa i gume – odbija pozive na druženje jedine na lokalu preostale ženske pripadnice homoseksualne manjine.

Ne možemo joj zameriti.

Očigledno su se već dovoljno družile, a Ana Barišnjikov (jasno je čija je ćerka) sveopšte kvalitetno tumači tu nesrećnicu koja je pre nekoliko godina barem prijatno izgledala a sada je tek pokretni pokazatelj upropaštenog života svakome ko prihvati da bude u njenoj blizini.

Lu ima i stariju sestru (Džena Meloun), žrtvu porodičnog nasilja – udatu upravo za frizuru „fudbalerku“ što po parkinzima seksualno opšti sa bilderkama na proputovanju.

Na kraju, tu je i otac (Ed Haris), opterećujuća, dominantna figura, vlasnik streljane, teretane, a bogami i malobrojnih policijskih službenika koji žmure na njegovo švercovanje sanduka sa oružjem za potrebe meksičkih kartela.

Majka?

Pokazivala je tendenciju pobune, a sada je misteriozno odsutna, dok se povremeno zlokobno pominje klanac u blizini grada u kojem su u prošlosti znali da završe očevi neprijatelji.

Previše je to ekscentričan kriminalac za sopstveno dobro (i za realističnost filma, što je svesna odluka rediteljke), zbog čega su po gradu/selendri i počeli da njuškaju agenti FBI-ja.

Lu i Džeki započinju vezu, osuđenu na kratkotrajnost budući da je Džeki nalik bolidu formule 1 u „pit stop“ boksu – zaputila se, naime, iz rodne Oklahome do Las Vegasa na bodibilding takmičenje.

Lu je, svesna da sama po sebi nema šta da ponudi, potkupljuje injekcijama steroidima.

„Stižu ovde ‘na kilo’ iz Rumunije ili Nemačke“, kaže ona, i otprilike u tom trenutku nam postaje definitivno jasno da se radnja odvija krajem osamdesetih.

Vremenski rikverc je odabran zbog audio-vizuelnog stila, odsustva telefona i opšte povezanosti bezbednosnih struktura, a u priličnoj meri igraju ulogu i televizijske vesti o padu Berlinskog zida – upravo dok se polovina Evrope, barem na prvi pogled, oslobađa, Lu je takođe na prekretnici što bi je mogla izbaviti iz zatvora u kojem je rođena.

No, osim što joj veštački pumpaju mišiće, steroidi već oštećenoj Džeki – poremećeni telefonski razgovor sa porodicom iz Oklahome ukazuje da se tamo desilo nešto užasno, i da ona nije tek žrtva – u mozgu stvaraju nekontrolisani haos, ispoljen nagonskim delanjem.

Kada se sve skloni u stranu, „Ljubav i krvoproliće“ možda je najotvoreniji „evo šta se dogodi kada se drogirate“ film u poslednje vreme.

Jer, radnja zavisi od Džeki koja jurca okolo, prebija i ubija, sa grotesknim bicepsima koji joj se nadimaju u „body horror“ maniru.

I, dok to čini pre je nalik Frankenštajnovom čudovištu nego nekakvoj kvazifeminističkoj superheroini.

Rediteljka (čiji prvi film je i bio poluhoror „Sveta Mod“) čini se da shvata da u rukama ima donekle anahroni krimić koji u poslednjem činu mora da ode u pravcu potpunog ludila, svakako na to pripremljen junakinjom čiji se svaki postupak može opravdati nekontrolisanim unosom za psihu otrovnih suspstanci.

Fino je sve to, mada nas podseća da je Kristen Stjuart izuzetna glumica kada je u „Robert Mičam“ brzini, a kada mora da povisi ekspresivnost nastaju umereni problemi.

Za kraj, nije loše primetiti da je u toku mali talas američkih trilera („The Last Stop in Yuma County“, „Drive-Away Dolls“) postavljenih u manje ili više analognu prošlost.

Drugonavedenim filmom, samostalnim rediteljskim debijem Itana Koena odsutnim iz srpskih bioskopa, bismo svakako mogli da se pozabavimo nekog narednog utorka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.