Razum, osećajnost i blaženstvo lapota

Prethodne nedelje bavio sam se vrlo preporučljivim filmom „Ready or Not“ (maštovit prevod – „Ko se nije sakrio…“), došavši do zaključka da je njegov izostanak sa repertoara srpskih bioskopa najverovatnije posledica nemara i zakasnele reakcije distributera, uz standardno nasumično prisustvo produkciono skromnijih žanrovskih radova.

Srpsko bioskopsko odsustvo filma „Midsommar“ (prevod bi bio „Dugodnevica“ ali budući da je američki autor filma zadržao originalnu švedsku reč, poštovaću njegov odabir do kraja teksta) je, pak, sa predumišljajem. Da bismo shvatili zašto, moramo se vratiti par godina u prošlost, u trenutak kada su vlasnici novca odlučili da u tada tridesetogodišnjem filmskom autoru Ariju Asteru ima nečega što bi se moglo iskoristiti u cilju daljeg materijalnog bogaćenja. Asterov debitantski film „Hereditary“ („Nasleđeno zlo“) dobio je pogrešno usmerenu reklamnu kampanju, sa svim dostupnim tradicionalnim, „below the line“ i „kontent“ oružjem. U tom napadu na svim frontovima zanemareno je razmišljanje o ciljnoj grupi i spora, bergmanovska priča o porodičnim traumama koja zahvaljujući pametnom „treš“ skretanju u žanrovske obrte tokom poslednjih pola sata poprima oblik horora, bačena je pred noge mnoštvu sačinjenom uglavnom od ljubitelja šokantnog napada iz mraka. Takvih momenata u „Nasleđenom zlu“ nije bilo te novac jeste zarađen ali je veliki procenat publike ostao zbunjen, dremljiv i nezadovoljan. 

Pre nego što je snimanje „Nasleđenog zla“ i počelo, par švedskih producenata izgleda je bio upućen u tajnu („znate, film će biti reklamiran kao lud a u stvari ne bi ni morao da bude, jer će biti dobar“) i mladom Asteru je ponuđeno da napiše scenario za horor sa tematikom skandinavskog folklora. I, momak kome je – ako je verovati Vikipediji – „Fani i Aleksander“ jedno od svetih filmskih pisama, producentima je na kraju isporučio četvorosatnog monstruma koji je teškom mukom skraćen na prihvatljivih dva i po sata (ovaj tekst je pisan nakon gledanja „rediteljeve verzije“ opravdano duže za tridesetak minuta).

„Midsommar“ počinje „in medias res“, sa studentkinjom – kasnije ćemo saznati, psihologije – Deni (Florens Pju) koja pokušava da stupi u kontakt sa sestrom čiji je poslednji e-mail glasio: „Ne mogu više – sve je crno – mama i tata idu sa mnom. Zbogom“. Deni, između paničnih poziva i kuckanja, o razvoju situacije obaveštava svog dečka Kristijana (Džek Rejnor, videti seriju „Strange Angel“) koji provodi veče u društvu kolega, studenata antropologije. Opterećenost porodičnim problemima, izgleda, traje već godinama i Kristijan razmatra raskid. No, ovaj put, loše ili beznadežno lečena mentalna bolesnica rešila je da ostvari svoje pretnje otrovavši sebe, majku i oca ugljen monoksidom. Kristijan je, pak, izgubljen u sopstvenom besmislu, suštinski nezainteresovan za akademsko usavršavanje. Ipak, iako bi pre valjalo da se posveti Deni koja polako uranja u kliničku depresiju, ne odustaje od posete maloj zajednici na severu Švedske, organizovanoj na predlog kolege Pelea, švedskog gostujućeg studenta, u cilju izučavanja paganske proslave letnje dugodnevice. Deni se samopoziva i pridružuje gotovo kao slepa putnica.

Kada posle četrdeset i pet minuta prvog čina stignemo u Hargu, od civilizacije nezavisnu „porodicu“, dramsko delanje skoro da se pretvara u stanje i karakteri Kristijana i njegovih studentskih prijatelja dobijaju puno (ali nikad previše) vremena da se ogole u svoj svojoj bedi. Deni, pak, od prvog gutanja psihoaktivnih pečuraka i vizija stapanja sa travom i korenjem, oseća privlačnost uzemljenja. Kada posle par dana prisustvuje ritualnom samoubistvu/lapotu dvoje sedamdesetdvogodišnjaka njena reakcija je „stvarno mi je potrebno da sada ne budem ovde“. Jednostavno, ta dobrovoljna smrt nije tek užasavajuć događaj, već pre suvišni podatak za njen izmučen um. Na ovom mestu bih prekinuo kvarenje ugođaja, uz svest da vam je jasno da nakon staračkog skoka u blaženu smrt i ostali horor elementi priče mogu da slobodno nastave svoj razvoj. A tek smo prošli trećinu fabule…

Od gledanja filma je prošlo više od mesec dana te sam odlučio da pre pisanja teksta potrošim dodatna tri sata života na, kako sam smatrao, podsećanje. Ono što sam drugi put dobio je, zapravo, bilo istinsko uranjanje slično onom kroz koje prolazi Deni. Svet „Midsommara“ je, kako za glavnu junakinju tako i za gledaoca, previše agresivan u svojoj apartnosti i neumitnosti. Stoga, kada više ne morate da brinete za sudbinu likova, za predviđanje radnje, kada prestanete da gubite vreme na sve ostale razumne mentalne funkcije, ostaje vam da se stopite sa glavnom junakinjom i postanete deo njenog puta. Trava koja gmiže uz njene noge počeće da izlazi iz ekrana napadajući vas svojim zaštitničkim užasom. Činiće vam se, na kraju, da ste sebe izložili nekakvoj trosatnoj paganskoj psihoterapeutskoj seansi na teme prihvatanja i pripadanja. Sada mogu da tvrdim da je „Midsommar“ – sva prava Tarantinu – možda i film godine, dok Florens Pju svakako deli najbolju žensku ulogu sa Debi Hanivud iz Loučovog „Izvinite što smo vas propustili“.

A monumentalna minutaža? Pa, setite se koliko „Apokalipsa sada“ dobija u produženoj verziji, dok u isto vreme shvatamo razumnost prvobitnog izuzimanja nekoliko segmenata (istina, time je zatrpana Milijusova inspirisanost Homerom). Potrebno je rastegnuti do tačke pucanja našu moć trpljenja da bismo se približili ravni shvatanja dijaloga „ – Da li su moji metodi nerazumni? – Ne vidim nikakav metod“. Poput kapetana Vilarda, Deni tokom kratkog vremenskog perioda prelazi međuplanetarno unutrašnje putovanje. No, dok Vilard tone sve dublje u srce čovekove tame, ne bih rekao da Deni slučajno nosi ime starozavetnog Danijela, najmudrijeg od četvorice Jevreja na dvoru kralja Nabukodonosora. Ali, dosta sa razumom. Ključ za „Midsommar“ bravu nalazi se u osećanju.