Sistem društvenog kredita

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ostaje nada u fuseraj, mada fuseraj nije spasao ni Smita Vinstona.. Kakve li tek izazove moze priustiti npr kakva freedom bubble kucna aplikacija koja pruza luksuz privatnosti u distopiji podeljenoj na kavez pseudokomformizma i dzunglu izopacene slobode? Mesto gde iako znas da to nije tako imas osecaj da je bolje da se ponasas tako, kao da te ne vidi niko. Ako se ne ponasas casual kasnije te pita neka druga aplikacija -Sto si tako stegnut kod kuce? Dizes dasku u nuzniku a nisi ozenjen?- Konsekventno-olaksaj nam i ne budi strejt! Setajuci protiv celulita i meni upadose u oci neke ociglednosti. Malo ali ne potpuno beznacajno mesto izmedju dva najveca grada u zemlji, svaka treca kuca potpuno spremna za rusenje, svaka druga za ozbiljne popravke, svaka peta relativno drzeca (uglavnom M80) na prodaju. Mozda kada dodje peta generacija uzivalaca omniline drzavnog kapitalizma neki ekscentrik uzme da iz panoptikonskog hobija sredjuje takva mesta. Dosada radja fetishe. A ta 84 je mogla biti i 48, samo da je bilo tehnike. Daleko je sunce piezoelektricnih generatora napajanja na ulicnim plocnicima. Mozda je i bolje, mozda bi tada bila ,gradjanska duznost’ puniti energetski sistem setuckanjima. Sada je i dalje sloboda, dovoljno je odsetati do birackog mesta i zaokruziti alternativu, dok to ima, ta alternativa. Obrazovanih, benevolentnih i u struci dokazanih ljudi od moralnog integriteta. Dok se sve ne svede na pseudoscenariste koji.. ili je…

2. Rekord postavljen 23.aprila 1975. godine.
   Utakmica Crvena zvezda – Ferencvaros,
   96670 prodatih ulaznica.

3. Moram da priznam da većinu filmova, serija, naslova o kojima Pavle piše u svojim kolumnama, nisam ne samo gledao, nego ni čuo za njih, što me svakako ne abolira. Iako umem često da kažem, moj uzrast, moja privilegija, priznajem i da poštujem, a ne samo zavidim ovom mladom čoveku, eruditi i intellektualcu par exelence (takav mu je i otac, neće iver daleko…) na pismenosti i hrabrosti. I znam da to nije samo stvar mladosti, već dubokog pronicanja u svu apsurdnost naše svakodnevnice u kojoj se često pitamo ne samo o tome kako tramvaji uopšte idu nego i zašto smo dozvolili da nam se sve ovo desi.