Sistem društvenog kredita

Uzrok komešanja bio je, naime, dverjanin Nogo koji je hodao držeći lepu maketu vešala, možda dovoljno veliku da posluži kao instrument kažnjavanja nekog baštenskog patuljka. Oko njega se u prvih minut-dva stvorio prazan krug, toliko udoban da mi je prijatelj rekao, „od sada samo pored vešala“. Zaista, nije se više moralo paziti da se ne zgazi na petu onoga ispred vas a mogao se malo i ubrzati korak. Ljudi u koloni su se, bilo je očigledno, instinktivno uplašili da ne budu ovekovečeni na istoj fotografiji sa vešalima. No, posle inicijalnog straha mnogi od njih su počeli da prilaze i sami traže slikanje što je od vešala napravilo izazivača dobrog zezanja. Iako nisam dverjaninov psihoanalitičar ne verujem da zaista mašta da će kada dođe na vlast maketu zameniti pravom stvari, mada slutim da bi ljudi poput mene bili među prvim kandidatima za zatvorske kazne iz ideoloških razloga (pa ipak šetam pored njega – toliko sam odlepio). No, taj nagonski oprez šetača koji su se u prvom trenutku za svaki slučaj sklonili u stranu jeste bio strašan. Znamo, naravno, da nas snimaju, pomoću sigurnosnih kamera na zgradama državnih institucija, pomoću nevidljivih ljudi sa krovova i vidljivih koji se u civilnoj odeći pretvaraju da su deo protestne mase. I pored toga, ljudi izlaze u desetinama hiljada. I, da, bio sam na punoj Marakani, onoj staroj koja je primala devedeset hiljada ljudi, istina, samo jednom, 1995. godine (Jugoslavija – Urugvaj; Savo dao gol; Enco Frančeskoli koji me je tog dana najviše zanimao nije bio preterano zainteresovan) i znam kako izgleda kada ta masa krene u pravcu Slavije – nema mnogo razlike. Ali, da li će izlaziti i kada budu znali da ih snima hiljadu kineskih kamera koje rezultat svog rada šalju ka kompjuteru sa programom za prepoznavanje lica?

****

Pretpostavljam da se, recimo, čekić i ekser ne mogu koristiti na mnogo načina. Ali, sa bazom podataka koja vas zarobljava čim izađete na ulicu posednik te baze ponaša se u skladu sa svojom prirodom. Kinezi, na primer, a obavešteni smo da će kineski stručnjaci obučiti srpsku policiju „u naredne dve, dve i po godine“ (s tim što bi ovo zaista i moglo da se ostvari – ako ih ne sprečimo, to jest), datu tehnologiju koriste primarno u okviru „Sistema društvenog kredita“. Ukoliko niste primeran kineski građanin, ukoliko se svađate na ulici kada vas neko iznervira, ukoliko – ne smem ni zamisliti takav prestup – iznesete na gradski trg nekakav plakat sa buntovničkim rečima, nećete moći da putujete ili vaše dete neće upisati elitni vrtić. Kada sam prvi put (kasno, neiskusno, pre možda pola godine) saznao za ovaj orvelovski košmar zapravo me je najviše rastužila mentalna sudbina tog privilegovanog deteta čiji su roditelji podatni sistemski igrači. Kada završi svoj niz cenjenih vrtića, škola, fakulteta, kada se zaposli u državnoj kompaniji koja trguje sa Trampom, Putinom, skandinavskim socijaldemokratama, uskršnjim zecom i svim drugim entitetima osim Dalaj Lame, na šta liči njegov um? Šta ga zabavlja? Prisvajanje, valjda, postajući predmetom koji poseduje predmete.

*****

Prva epizoda treće sezone serije „Black Mirror“, imena „Nosedive“ („Skok glavom u vodu“, mada ono što se dešava glavnoj junakinji više liči na „bomba“ skok) inspirisana je upravo „Sistemom društvenog kredita“. No, u zapadnoj verziji postoji jedna zlokobna caka. Dakle, svi građani, ili barem svi oni koji žele da napreduju na piramidi životne udobnosti, u očima imaju instalirane kamere povezane sa društvenom mrežom, jedinom što postoji. Na društvenoj mreži se, pak, umesto znanim nam „lajkovima“, svaka komunikacija završava davanjem ocene od jedan do pet. Tako, kada osoba prođe pored vas na ulici, vi odmah znate da li se radi o „2,4“ ljudskom biću kojeg valja izbegavati ili „4,5“ moćniku kojem se valja ušlihtati. Glavna junakinja, u želji da dobije kredit za stan u prestižnom naselju, pokušaće da, neprirodno ali moguće, u kratkom vremenu preskoči nekoliko decimala. I srljaće iz greške u grešku, na kraju ostavši i bez društvenog kredita, i bez kamera u očima, u zatvoru psujući kolegu iz susedne ćelije, u ekstazi slobode. Radi se o dve strane istog žetona za fliper. U društvu sa tehnološki mutiranim represivnim partijskim metodama građanin se plaši vladajuće interesne grupe čiji su članovi na neki način poput celokupnog društva iz „Skoka glavom“ – međusobno ucenjeni i zavisni, spremni na ekstremno ponašanje kako balon u kojem se nalaze ne bi pukao. U društvu navodnog slobodnog izbora građani represiju preduzimaju sami – svako je u isto vreme i Veliki brat i njegova žrtva. U oba slučaja, čovek sa maketom vešala, turista iz kolonije gubavaca, hodaće sam.