Šumske djevice moraju pričekati 1Foto: Privatna arhiva

Imao sam prilike da provodim sate sa ljudima koji srpskog Vođicu mrze tako lepo, tako čisto, skoro onako kako je pokojni akademik Nikola Milošević mrzeo svog požarevačkog prezimenjaka.

Pa se zanesu, ne mogu da stanu, dok ne počnem da se pitam kako li ću što pre uspeti da usmerim razgovor ka bilo kojim drugim temama: novim serijama, razlici u strukturi danske reprezentacije sa ili bez Kristijana Eriksena, možda ka otkrivanju čiji se „muški pogled“ (male gaze) usmerava ka ušnim resicama a čiji ka podlakticama…

Jasno, ka kulturi, sportu, erotici.

Portugalci, recimo, imaju tri spasonosne reči na slovo F kojima uvek mogu da se okrenu u cilju ignorisanja konkretne stvarnosti, što su posebno upražnjavali u decenijama Salazarove vladavine, prilično uporedive sa našom mukom – fado, fudbal, Fatima (gradić u kojem se 1917. čobančicama „ukazala Gospa“, pa se onda i, kažu, sunce počelo neobično ponašati).

No, ne vredi.

To toliko zapeni da nema mesta za naglo prestrojavanje, pa rezultat pažljivo postižem prelaskom na ravan fenomenološke analize totalitarističkih režima, kojom prilikom dijalogu prilažem svoju dozu dosađivanja.

Zatim ćutimo i gledamo u prazno, a ja razmišljam da za ceo niz događaja mogu slobodno da okrivim svoje životne izbore.

Naime, ljudi znaju ko sam i šta sam, te me ponekad koriste kako bi olakšali dušu.

Zna se to dešavati, recimo, na filmskim festivalima, gde za ručkom skoro svi idu na proteste i pitaju se kada će se već jednom ovo završiti.

Klimam glavom i smeškam se, da bih pola sata kasnije bio jedini koji demonstrativno napušta salu zato što na najavnoj špici nekakve domaće nebitnosti neočekivano piše: „producent: Željko Mitrović“.

Elem, sedeli ste tako i lamentirali nad stanjem društva serbskog, sagovornik je i glasao da bi se učinio prvi korak u popravljanju istog (avaj, većina uglavnom voli da misli da će taj prvi korak biti i jedini), a onda 30. decembra nema pojma da se na Terazijama dešava skup Proglasa.

Ima valjda svoj mali svet pipkanja telefonoidnog sokoćala, poslovnih i porodičnih obaveza.

Imam i ja, da ne bih odlepio (mada, jasno mi je da ludaci u 99,9% slučajeva ne znaju da su odavno prešli na mračnu stranu ogledala), s tim što se kod mene to manifestuje izbegavanjem praćenja reči i dela članova Vladajuće kriminalne grupe, a ne zanemarivanjem aktivnosti koje mogu da doprinesu njenom barem prividnom dezintegrisanju.

Prividnom, jer ostaće oni manje istaknuti, samim tim i opasniji, dugo sa nama, poput članova upravnog odbora IG Farbena koji su bezbrižno nadgledali proizvodnju Ciklona B, a posle toga ili izbegli bilo kakvu kaznu ili čitkarali par godina novine i romane u civilizovanim zapadnonemačkim zatvorima da bi po izlasku zauzeli mesta u korporacijama vrlog, novog, hladnoratovskog sveta.

Izbegavajući inspiratore uznemirujućih tokova misli iz prethodne rečenice, dakle, skrivajući se u svoj mali svet, dan sretenjskog „overkilla“ sam uspeo da u potpunosti previdim.

Tog jutra sam detetu na sajtu zagrebačke izdavačke kuće Fibra (kakav domaći izdajnik…) pokazao početne stranice francuskog stripa „Šuma djevica“ („Le bois des vierges“; scenario Žan Difo, crtež Beatris Tilije) koji mi se učinio zanimljivim.

Složila se, i pola sata kasnije, dok sam hodao kroz Knez Mihailovu do knjižare, uopšte nisam primetio na stotine zastavica razapetih između zgrada.

Pozitivno ili zabrinjavajuće?

Zverao sam vodoravno u ljude i izloge, možda i ka ženskim podlakticama i ušnim resicama, dok je svesni deo uma bio zabavljen nekim drugim oslikanim kvadratima, sa tekstom u oblačićima.

Do kraja dana pored mene su prohujala i kićenja pripitomljenih građana ordenima, i busanje u grudi sa govornica, i brundanje iz mraka na Trgu republike.

Koncentratom svog tog užasa sam ozračen prilikom premotavanja predloga i uključenja gledalaca u „Utisku nedelje“, sa završnim otrovom u vidu najvećeg dilda na Balkanu na koji je navučen kondom nacionalnih boja.

Kakva impotencija koja se izdaje za snagu, kakva fikcija koja se pretvara da je istinita, kakva…

Dosta s tim.

Završimo preporukom stripa, i to na reč desetogodišnjakinje, jer ja i dalje ne uspevam da celim duhom i telom zaronim u „svoj mali svet“.

Neobavljeni posao u velikom ne da mi mira.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari