„U mojoj koži“ bio je trenutak iskrenog i kreativnog ludila, priča smeštena u za dušu uništavajuće hladnu atmosferu korporativnih marketinških agencija, sa junakinjom koja se okreće samokasapljenju u kome jedino uspeva da pronađe zadovoljenje potrebe za bilo kakvom strašću. Dakle, iako na površini može delovati i kao nekakvo artističko manipulisanje izazivanjem šoka, Marina de Van bavi se unutrašnjim nezadovoljstvom i nepotpunošću, što nastavlja i pričom filma „Ne osvrći se“. Produkciono konvencionalniji od niskobudžetnog „U mojoj koži“ ali ništa manje detaljan i kontrolisan, „Ne osvrći se“ nam daje nekoliko desetina minuta istinske nelagode dok posmatramo kako se svet glavne junakinje zanimljivo, takođe spisateljice memoara i drugih neličnih sadržaja transformiše ispred njenih očiju. Crte lica članova porodice deformišu se u crte novih, nepoznatih ljudi, raspored nameštaja se menja, čak i naša junakinja postaje neko drugi. No, kada se transformacija završi, završava se i horor u filmu i počinje manje zanimljiva potraga za samim sobom (uz jedno sjajno arđentovsko snoviđenje), tokom koje možemo previše lako pretpostaviti tip misterije koji je doveo do junakinjine izgubljenosti.

Andrea Arnold relativno je bezbolno prešla put od proznog pisca do rediteljke koja u potpunosti vlada jezikom filma. Njen prvi film „Ulica Red Roud“ u sebi je imao sukob odbojnog i prilično napornog prikaza sloja ljudi, koji žive od socijalne pomoći i sitnog kriminala sa jedne strane, i junakinje koja prolazi puteve osvete i praštanja karakterističnije za vesterne sa druge. Za razliku od „Ulice Red Roud“, u filmu „Akvarijum“ teško je pronaći dosadnih pet minuta, a valjalo bi primetiti i zanimljivu odluku da se film snimi ne u „widescreenu“ već u starom dobrom kvadratu koji na površan, ali koristan način doprinosi osećaju bezizlaza i zatvorenosti u jednom kraju grada, okruženju, načinu života. Zapravo, priča je šarmantno nastanjena antijunacima, u toj meri da, dok pratimo romansu u nastajanju između petnaestogodišnjakinje i maminog dečka u tridesetim, ni u jednom trenutku nemamo utisak da je naša junakinja na bilo koji način iskorišćena, niti da je nekakav mali demon koji će, ako ga neko ne spreči, jednom poželeti da osvoji Poljsku. Ne, svako dobija ono što želi, pa, iako je jasno da će Mia usput upoznati i neke ružnije strane egzistencije njena inovativna reakcija je ono što zapravo izdiže film. Opet, nije to ni nekakva postfeministička osveta niti velika tragedija, samo život i impulsivno i opasno reagovanje na razočarenje, koje isti uglavnom nosi.