zemlja: Španija

Prvi dugometražni film, i jedan od nagrađenih na palićkom festivalu, producentkinje (na srpskom bi se to zvalo „organizatorke“), po prezimenu bi se zaključilo baskijskog porekla, Aranče Ečeverije bavi se ljubavlju dve sedamnaestogodišnjakinje iz romskog predgrađa Madrida. U skladu sa nemaštovitim, generičkim naslovom, ceo film niz je žanrovskih opštih mesta. No, čista, gotovo televizijska režija kojom nam rediteljka prikazuje do sada na filmu retko viđen ili neviđen društveno-etnički sloj od „Karmen i Lole“ čini verovatno najgledljiviji film od prikazanih na festivalu. Karmen, verena i u dugom očekivanju svadbe, devojka je koja prihvata nametnuta ograničenja: njena dužnost je da pomaže porodici oko pijačnog posla prodaje, hm, antikvarnih predmeta i da, kada se uda, jednog muškarca-boga zameni drugim, sa snom da će jednog dana (ako muž dozvoli) otvoriti svoj frizerski salon. Posao frizerke, inače, jedini je društveno dozvoljen, što cele generacije mladih žena pretvara u hodajuće stereotipe, žrtve spoljašnje ali, još više, auto-cenzure. Lola, pak, iako takođe ćerka pijačnog prodavca kojem je „hrana na stolu“ simbol životnog uspeha, ima opasni podsticaj majke koja sumnja da se ispod nebeskih tela još nešto može raditi osim jedenja i razmnožavanja. Stoga, Lola ide u školu spremajući se za posao učiteljice i, možda, mada joj to deluje gotovo nestvarno, studije ornitologije (kao grafiti umetniku, ptice su joj omiljena tema – jasna, iako previše jednostavna simbolika). I, naravno, njih dve se smuvaju što otvara očekivan niz tema i problema, uz neizbežne urlajuće „osramotila si porodicu!“ scene. Jasno režiran i oslobođen bilo kakve ironije, „Karmen i Lola“ više bi pripadao nekom LGBT festivalu. Mada, ironija nije česta pojava ni na običnim, sveobuhvatnim festivalima umetničkog filma.

Nekretnine

režija: Mans Manson, Aksel Petersen

scenario: Aksel Petersen

zemlja: Švedska, VB

Suprotno „Karmen i Loli“, „Nekretnine“ je potencijalno umetnički vredniji ali gotovo negledljiv film, čiji siže bi mogao navesti neiskusnog gledaoca da pomisli kako će prisustvovati nekakvoj vrcavoj skandinavskoj bizarnosti. Prethodni film Aksela Petersena, jednog od dvojice reditelja (dok je drugi ranije bio direktor fotografije), je „Avalon“ iz 2011. godine, što nas navodi da zaključimo koji komplet tema ga opseda: užas trećeg doba nakon hedonistički provedene mladosti i srednjih godina, klasne podele u zemlji navodne društvene pravde, stresna situacija koja učmalog junaka vodi na određeni put… I, da, sve to zvuči potencijalno dinamično ali reditelji čine sve da gledaočevih devedeset minuta života učine da deluju duplo duže. Nije, naravno, problem što je glavna junakinja Nojet, na pragu sedamdesete godine života i nakon smrti oca neočekivano naslednica stambene zgrade, užasno ljudsko biće. Problem je u velikom broju scena čije postojanje nema ni jasan razlog ni zabavan apsurd. Istina, metafora je verovatno bila namera autora, sa Nojet kao Evropom, raspalom i nesposobnom ali sa ponosom i nadmenošću nejasnog izvora, koja želi da eksploatiše nesrećnike naseljene na njenoj teritoriji (a ako ne može, dići će ih u vazduh). Ali, kao i u vezi svega drugog u filmu „Nekretnine“, gledalac je i u tumačenju prethodne metafore ostavljen da se muči, na loš i isprazan način, kao kada pokušava da tumači sliku koja se sastoji od linije preko praznog platna, pri čemu su i za pozadinu i liniju izabrane neprijatne boje koje izazivaju skretanje pogleda.

Granica

režija: Ali Abasi

scenario: Ali Abasi, Izabela Eklef, po priči Jona Ajvidea Lindkvista

zemlja: Švedska, Danska

Na kraju, najbolji film prikazan na Paliću (ili, barem, najbolji od onih koje sam gledao), očekivano nenagrađen. Tina je tridesetogodišnjakinja groteskne pojave, službenica carine na granici Švedske i Danske. Ona je povučena, društveno nesposobna i živi u šumskoj kolibi sa ako ne lepuškastim, onda barem prosečno-izgledajućim idiotom, lenjivcem koji bez ambicije i velikog plana uzgaja rotvajlere, uglavnom provodeći vreme ispred televizora. Ipak, Tinu osim odbijajućeg izgleda od okruženja odvaja i sposobnost da nanjuši ljudska osećanja – strah, bes, zavist – što je čini idealnom za posao carinika. Tinin urođeni talenat otkrivamo u prvih par minuta filma i uz dolazak jednog putnika slične pojave i ponašanja, brzo postaje jasno da ćemo gledati fantastiku skrivenu u formu festivalskog filma (i to najgnusnijeg – dvosatno trajanje, spore scene, neprijatne slike). Kako se, dakle, radi o žanrovskom filmu (inače rađenom po pripovetci pisca po čijem romanu je snimljen film „Let the Right One in“ – što će za devedeset devet od sto ljudi biti veća preporuka od mog analiziranja i teoretisanja) ne smem mnogo da otkrivam. Reći ću samo da su u pitanju mitološka bića, a mitovi nisu priče dovoljne samima sebi već podrazumevaju tumačenje. Tako, razmišljajte o vijetnamskim i bliskoistočnim bebama usvajanim od strane skandinavskih porodica (prethodni film skandinavskog Iranca Abasija, takođe art-horor, ima temu surogat majki iz zemalja treće Evrope – reklo bi se da ima opsesiju, i dobro je što je tako). Razmišljajte o momcima rođenim u Belgiji koji jednog dana sednu u kombi i počnu da kose trotoare pune ljudi sa istim pasošima kao što je njihov. Dakle, razmišljajte, i uživajte u gadostima previše eksplicitnim za nežne oči članova festivalskog žirija.