Hoće li dugovi ispariti? 1Foto: Pixabay/Mhouge

Tezu o dužničkoj pošasti podupiru podaci Instituta za međunarodne finansije: svetski se dug u tri kvartala ove godine povećao za 15 biliona dolara i na kraju septembra iznosio je 272 biliona dolara.

Nastavi li se zaduživanje dosadašnjim tempom prognoze su da će na kraju godine biti 277 biliona dolara.

Kao najvećeg generatora rasta duga Institut imenuje vlade država koje su, suočene sa globalnom pandemijom, pojačale novčanu podršku kompanijama i građanima. Države se sve više zadužuju da bi pomogle privredi i građanima da prežive krizu.

Ukupan dug razvijenih zemalja skočio je na 432 odsto BDP-a u trećem kvartalu, što je povećanje od 50 odsto u odnosu na 2019. godinu, a državama u razvoju dug je porastao 248 odsto BDP-a.

Članovi ovog Instituta su 400 svetskih banaka i finansijskih institucija. Bankari i finansijeri naslućuju „znatnu“ neizvesnost razduživanja globalne ekonomije koja može imati negativne posledice po privrednu aktivnost.

I smatraju da ovako veliki dug u vreme smanjene privredne aktivnosti nosi značajan rizik otplate.

Ima istine u ovim strahovima.

Verujem da mnogi dužnici neće moći da se razduže, što bi moglo da izazove lančanu reakciju stečaja.

I sve će biti u redu dok bankrotiraju samo kompanije, nestane jedna – pojavi se druga. Ali, šta ako države ne mogu da vrate dugove?

Da li će i one masovno bankrotirati? Ili će im kreditori možda uvesti odbore poverilaca koji će upravljati državom umesto vlade i rastrukturirati ih tako da mogu da vraćaju dugove?

Naravno da je malo verovatan ovakav scenario raspleta dužničkog pira.

Ali, pre mogućeg konačnog odgovora razmotrimo još neke činjenice.

Najpre, mislim da su se vlade mnogih država, vođene demagoškim porivima gašenja trenutnih ekonomsko-političko-socijalnih požara, olako zaletele da se zadužuju i upumpavaju novac u privredu.

Ta pomoć uspavala je mnoge kompanije, umrtvila preduzetnički nerv

Receptura za ublažavanje posledica usporavanja privrednih aktivnosti trebala je da bude fokusirana na prilagođavanju za budućnost i povećanje efikasnosti. Ali, avaj.

S druge strane, najveći problem s fiskalnim stimulansima koje su države primenile je što po pravilu proizvode dugoročno neodrživi rast javnih dugova i što, na kraju, te dugove vraćaju poreski obveznici.

Šta bi onda moglo biti rešenje?

Zabrinjava me da se sve više spominje kako pojedine zemlje namerno spekulativno kreću u novo zaduživanje, koje pravdaju korona virusom, a da su svesne da će situacija s dugom postati neodrživa.

Ako je to tačno, onda je ta igra potencijalno veoma opasna jer ne uzima u obzir socijalne i političke posledice mogućeg bankrota javnih finansija pojedinih razvijenih (ali još više nerazvijenih) država.

S vremena na vreme dopiru šumovi (rekao bih da nisu neozbiljni) kako mnoge države, koje se sada besomučno zadužuju, uopšte ne nameravaju da vrate te dugove i da računaju kako će u jednom zgodnom momentu na svetskom nivou biti postignut kompromis/konsenzus da se pregovara o otpisu dugova.

To znači da bi svet mogao da se suoči s masovnim otpisom ili reprogram dela nacionalnih dugova koji bi bio dogovoren na nekoj međunarodnoj konferenciji u narednih godinu-dve.

Dotle, ostaje nam da licitiramo koliko će naši današnji usrećitelji „spržiti“ novca od dugova – da li svih 277 biliona dolara, polovinu od toga ili će se opredeliti za 200-nak miliona a ostatak reprogramirati na 50 godina.

Ako mene pitate, tipujem na kompletan otpis.