Ali guvernerka, shodno svom partijskom biću, ne može a da se ne hvališe i prostotom ne zaseni neznanje.

Elem, guvernerka je, u saopštenju koje je potpisala Narodna banka Srbije, obavestila javnost da su strani investitori prethodnih dana u većem iznosu prodavali devize i kupovali dinare da bi ih investirali u državne dugoročne dinarske obveznice, što je „rezultat povećanog poverenja stranih investitora u Srbiju, koja je u potpunosti transformisala svoje ekonomske pokazatelje u pozitivnom smeru“.

To da strani investitori kupuju državne obveznice s kamatom 4,37 odsto nije ni za kakvu pohvalu jer pokazuje jednu veoma tešku anomaliju. Generalno posmatrano, kupovina državnih obveznica na finansijskim tržištima u državama sa stabilnom ekonomijom samo je jedna od opcija za investitore, često ne najpovoljnija. Kad u Srbiji strani investitori kupuju državne hartije to samo znači da nemaju ni na šta drugo što je isplativije da potroše pare. Na primer, da na Beogradskoj berzi kupe akcije uspešnih i dugoročno stabilnih ili brzorastućih kompanija. Drugi način da potroše 230 miliona evra, koliko su potrošili na državne obveznice, je da investiraju u postojeći ili neki novi privredni biznis.

Zašto se nisu opredelili za takav način ulaganja?

Pa, prvo, nema na Berzi takvih kompanija. A drugo, nema – Berze. Predsednik je obesmislio Berzu. I, treće, u Srbiji ima perspektivnih biznisa u koje bi vredelo uložiti, na primer 230 miliona evra, ali vlasnici tog novca ne veruju u naš poslovni ambijent. Niko, ne samo strani investitori, ne veruje u poslovno okruženje. Naročito ne verujemo posle najnovijeg izveštaja EK o reformskom napretku Srbije. Sad, više nego ikad, pitamo se da li je sa evropskim putem Srbije sve u redu.

Za investitore je najbezbolnije i najbezbednije da u državama s lošom poslovnom klimom kupuju državne hartije. Rizik je mali, kamata dobra (4,37 odsto) i lako je naplatiti se kad istekne rok obveznice. Ukoliko država nije u stanju da plati, pleni joj se imovina.

Za Srbiju i njenu ekonomiju državno zaduživanje prodajom obveznica nije najsretnije rešenje. Najvidljiviji loš rezultat je rast državnog duga. Država će, inače, taj novac spiskati na razne skupe populističke poteze. Manje vidljive a užasno štetne posledice od te prodaje su izostanak novih fabrika i novih radnih mesta koji bi pogurali privredni rast.

*Želeći da se pohvali, guvernerka (odnosno NBS) je izrekla jednu od najtežih optužbi na račun ekonomske situacije u Srbiji.

Ni nastavak saopštenja Narodne banke nije srećno sročen i odražava prostačko spinovanje institucije koja ne bi smela na taj način da izlazi u javnost. NBS, naime, obaveštava javnost da poslednjih dana pojačano interveniše kupovinom deviza „u cilju održanja relativne stabilnosti“ na domaćem tržištu, koja je veoma važna za domaću ekonomiju.

Devize najviše prodajemo mi privrednici koji smo pretežni izvoznici. Da bi podmirio stalno rastuće domaće troškove (struja za privredu ponovo poskupela 22 odsto, gas poskupeo 27 odsto, poskupela voda i komunalije, rastu bruto plate radnika) moram svaki put da prodajem sve više deviza. Kurs je pre pet godina bio 123,6 dinara za evro a sada je 117,9 dinara za evro. To je indirektno oporezivanje i direktna pljačka izvoznika. Umesto da nas nagrađuje i stimuliše, država nas ubija. A s obzirom da se inflacija već deceniju ne uračunava u kurs, Srbija je postala raj za uvoznički lobi.

Eto tako izgleda stabilnost na domaćem tržištu.

Guvernerki bi bilo bolje da je ćutala. Ovako se neskriveno vidi da je saopštenje NBS pisano „u cilju“ zaštite od najnovijeg ubitačnog izveštaja Evropske komisije.