Manje države, manje i korupcije 1

Tri kamiona sa njegovom robom stoje na carini na ulasku u jednu relativno siromašnu zemlju. Šef te carinske ispostave predlaže da, umesto da plati carinu u budžet te zemlje kako bi njegova roba ušla u tu zemlju, njemu i njegovim ljudima da trećinu tog iznosa i oni će propustiti kamione. Moj prijatelj odbija i uplaćuje trostruku sumu, jer je takav zakon i taj novac koristiće za izgradnju institucija i infrastrukture u toj državi. Carinici drže kamione na carini i ne puštaju ih u zemlju tri meseca. Roba se kvari i moj prijatelj ima ne samo manji profit zbog uplate carine, već gubitak zbog propasti robe.

Sledeći konvoj prolazi, jer moj prijatelj „leže na rudu“ i plaća trećinu carinicima da ga propuste.

Ova priča ilustruje jednostavnu činjenicu koju javno mnjenje u Srbiji, duboko opijeno socijalizmom, ne uspeva da prihvati: koren svake korupcije leži, ne u privatnim preduzetnicima, već isključivo u samoj instituciji države.

LJudska priroda je to što jeste, svi smo manje-više isti i svi se ponašamo manje-više isto u datim okolnostima. Podsticaji diktirani uslovima obično vode sličnom ponašanju i to je manje-više osnova moderne ekonomske nauke. Cinika i instinktivnih pokvarenjaka je, isto kao i heroja i svetaca, veoma malo.

Moj prijatelj preduzetnik učestvuje u korupciji te daleke zemlje i štedi dve trećine carinskih dažbina, koje stavlja u svoj džep. Levičari u Srbiji graknuli bi na njega, brzo ga optužili i osudili da je kriv za sunovrat te zemlje i tog društva. Ja, međutim, tvrdim da je on isto tako žrtva kao što su žrtve građani i društvo te zemlje. Mnogo više od te dodatne zarade na krađi carine on daje u vidu donacija, poklona i stipendija u toj zemlji, ali to je radio i pre nego što je bio primoran da krade poreze i radio bi i bez te koruptivne radnje.

Da je odbio da učestvuje u korupciji, smanjio bi proizvodnju svoje firme. Deo njegovih radnika izgubio bi posao. Potrošači koji kupuju tu robu u toj zemlji, jer im odgovara odnos cene i kvaliteta, morali bi da kupuju robu nižeg kvaliteta placajući veću cenu i kolektivno bi bili pokradeni. Država ne bi ubirala druge poreze koji su posledica prodaje njegove robe, kao što su porezi na dobitak i na dodatu vrednost. Distributeri njegove robe lošije bi poslovali, morali da otpuštaju radnike, manje plaćali poreza… Celokupna ekonomija te zemlje trpela bi ukoliko on ne bi pristao na korupciju, a ne samo on i njegov profit.

Da li je on vinovnik ili žrtva? Naravno da je žrtva.

Ko je vinovnik? Vinovnik te kao i svake korupcije je država koja se meša u tržište, bavi se redistribucijom po ovoj ili onoj proizvoljnoj matrici i, manje-više, pljačka sve.

Koji je, dakle, jedini način da se korupcija smanji ili iskoreni? Ne postoji ni jedan drugi put nego da se smanje ingerencije i usluge države na apsolutni minimum, time što se maksimum aktivnosti u društvu prenosi na privatnu inicijativu i oduzima od države.

U ovom kontekstu jasna je nezamenljiva civilizacijska uloga privatizacije i neophodnost da se ona nastavi: zašto da se država bavi satelitskom televizijom ili prodajom mobilnih telefona, zašto da se država bavi proizvodnjom i distribucijom električne energije, zašto da se država bavi pružanjem medicinskih usluga, obrazovanja ili finansiranjem sportskih društava ili visokotehnoloških firmi?

Ko god ne prigrli tržište postaje proponent korupcije i istovremeno dželat a ne samo žrtva.