Mlade radnike osloboditi poreza

Silno sam se iznenadio kad sam u jednom beogradskom tabloidu video specijalnu temu kojom pomažu radno sposobnim građanima da napuste Srbiju i zaposle se u Nemačkoj.

Svega sam se nagledao, ali da mediji pomažu građanima da emigriraju, to još nisam doživeo.

Jeste, Josip Broz sredinom 60-ih godina prošlog veka, pritisnut velikom nezaposlenošću, otvorio granice Jugoslavije i pustio da iz nje izađe milion gastarbajtera koji su posao tražili u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj… Bila je to uglavnom nekvalifikovana, nisko plaćena radna snaga, regrutovana iz ruralnih i poluindustrijalizovanih područja. NJen odlazak suštinski nije uticao na pad bruto domaćeg proizvoda SFRJ, ali jeste značajno oborio stopu nezaposlenosti.

Vlast u Srbiji danas opet podstiče egzodus novih gastarbajtera koji su – za razliku od onih iz prošlog veka – najobrazovaniji, najkreativniji i najsposobniji deo društva i čiji rad najviše vredi i najviše može da utiče na pad BDP-a. U tom štetočinskom poslu vlasti učestvuju i mediji, ali i jedna asocijacija privrednika – Privredna komora – od koje se to ne bi moglo očekivati a ona svojski preko zajedničkih organizacija (srpsko-nemačka i srpsko-austrijska) podstiče školovanje za zanimanja koja su baš potrebna tržištima rada tih država.

A tržište rada u Srbiji ubrzano se prazni. Sve moje kolege s kojima razgovaram o toj temi, a vidim da je tako i u pojedinim društvenim delatnostima, žale se na nedostatak kvalifikovane, stručne i obrazovane radne snage. Srbiju je za dve decenije napustilo 650.00 lekara i medicinskih tehničara, vozača, zavarivača, vodoinstalatera, električara, keramičara…

Pre neki dan objavljena je studija MMF-a koja predviđa da bi Srbija mogla da ostane bez petine radnika (500.000-600.000) u narednih 30 godina. To je dramatično upozorenje. Ovako mala država taj „luksuz“ sebi ne bi smela da priušti.

Vreme je za ozbiljno promišljanje i reagovanje.

Država je, po običaju, reagovala starovremenski – „ako hoćeš da gurneš problem pod tepih, predloži komisiju“ – i formirala tim „eminentnih ljudi“ koji bi trebalo da pomogne vladi s predlogom mera kako da mladi ostaju u zemlji i kako bi se oni koji su otišli vratili u Srbiju.

To je bacanje prašine u oči. Kakva komisija, kakvi eminentni stručnjaci. Svi mehanizmi za rešavanje tog problema su u rukama države i dobro su poznati i u teoriji i u praksi.

Jedini način da se radna snaga zadrži u Srbiji je visina mesečne zarade. Gnušam se socijalističko-sindikalnog stava da treba ojačati prava radnika pa će oni zbog toga ostati u Srbiji. Ne odlaze nam stručnjaci i kvalifikovani majstori u Nemačku zbog „ojačanih prava“ u toj zemlji nego zbog visoke plate. Sve dok je prosečna plata veća u nekim državama regiona, kvalifikovani radnici će odlaziti a radna mesta u Srbiji ostajaće prazna. Mere ekonomske politike Vlade moraju da omoguće svim poslodavcima – i nama preduzetnicima i državi – da povećaju zarade zaposlenih koje bi (kao jedan od uzroka) podržale solidan privredni rast. U ovom trenutku, najjači izvor većih plata je smanjenje nameta na rad i poslovanje.

Verujem da bi značajan uticaj na smanjenje odlaska mladih kvalifikovanih radnika i visokoobrazovanih stručnjaka imala, na primer, odluka Vlade da te radnike oslobodi plaćanja poreza na dohodak, što bi im automatski podiglo zaradu.

Nije, međutim, ni sve do odluka Vlade. LJudi moraju da shvate važnost konkurencije na tržištu rada i zato treba da se pripreme za celoživotno učenja i prekvalifikacije. U mojoj, ali i mnogim drugim firmama, upravo to podstičemo.

Ime autora poznato redakciji