„Borosane“

Jednostavno, imali smo manje prava, ali više posla i para. Tada smo imali sletove u čast „vođe“, vojne parade, kad bi se on pojavio u Skupštini, na primer, poslanici bi ustali, aplaudirali, uzvikivali njegovo ime, a danas? Imali smo nedavno vojnu paradu, aplauze „vođi“ u Skupštini. Fale nam sletovi, ali i više posla i para.

Duh rahmetli Jugoslavije ipak živi, pa tako, kako je nedavno primetila Jelena Bojović iz NALED-a, postoje zakoni i pravilnici iz SFRJ koji još važe. „Postoji pravilnik u kome piše da je obaveza ugostitelja da nosi 'borosane', koje se, inače, više ne proizvode. Ali, bez obzira, to je pravilnik, tako da ako bi se inspektor ponašao u skladu s njim, ugostitelj koji ne nosi propisanu obuću morao bi da trpi sankcije“, upozorila je ona. Onda su se mnogi, pa i ja, prisetili „borosana“, legendarne platnene ženske obuće sa otvorom na prstima i debelim đonom, koju je proizvodila Fabrika obuće „Borovo“, logično iz Borova. To je, ako mlađi ne znaju, mesto pored Vukovara. A Vukovar je grad u Hrvatskoj, Slavoniji, tačnije, na koji se početkom rata sručilo zlo i koji je jedan od simbola ratnih zločina počinjenih u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka.

U „Borovu“ je pre rata bilo zaposleno 23.000 radnika koji su proizvodili oko 25 miliona pari obuće svih vrsta. „Borosane“ su bile njihov zaštitni znak i nosile su ih zaposlene u ugostiteljstvu i „tetkice“ po školama u celoj Jugoslaviji. Nosila sam i ja „borosane“ i to pre desetak godina. Preporučila mi lekarka, iz zdravstvenih razloga. Ja se prvo šokirala – kakve crne „borosane“, kad lekarka, specijalista za ortopediju i fizijatriju, objasni mi da je to genijalni proizvod i najbolja anatomska cipela. „Kakav Šol, tražite vi 'borosane', reče mi ona, a pošto sam poznata kao poslušan pacijent, brzo sam našla i kupila i to tradicionalne platnene, plave. Malo sam se čudno osećala u „borosanama“, ali ne da su udobne i, što je najčudnije, bile su šik. Koju godinu posle mene, čuvena modna kuća „Lakosta“ otkrila je „borosane“ i na njujorškoj nedelji mode lansirala ih za sezonu proleće-leto 2010. Naravno, nisu se zvale „borosane“ i bile su modernije, u raznim bojama, sa nekim štepovima i šljokicama, ali to je Zapad – šljaštavo, ali nema dušu. Kao „naše“ prave „borosane“. Iako su zaštitili „borosane“, nije „Borovo“, koje, čujem, i dalje postoji i radi, doduše tek sa hiljadu radnika i proizvodnjom od oko milion pari obuće, htelo da tuži poznatije „kolege“. „Borovo“ i dalje proizvodi svoju čuvenu obuću uz slogan: „Ako nije Borovo, nije 'borosana'“. I naravno da nije.

„Borovo“ je bilo poznato po obući, a „Prvi maj“ iz Pirota po odelima. Ali, „Prvi maj“ je izgleda potpuno propao, a 17 radnika štrajkuje glađu. Zašto je „Prvi maj“ propao? Loša privatizacija. Ali, zar u Srbiji više ne kupuju odela? Zar zakon, usvojen uz rebalans budžeta, nije propisao da penzije budu smanjene više od plata zaposlenih u javnom sektoru, što je objašnjeno time da oni koji rade moraju da kupuju odela? Ministar finansija Dušan Vujović, nekadašnji stručnjak Svetske banke, možda nije jasno objasnio formulu za smanjenje plata i penzija, ali je bio decidan: „Oni koji rade imaju veće troškove od onih koji su u penziji. Sama činjenica da neko dolazi na posao i mora da kupuje odelo za posao povećava troškove tih ljudi.“ A šta je sa povećanim troškovima koje imaju penzioneri, za lečenje, na primer, kao i njihovim stečenim pravima? Šta reći, a ne opsovati?