Da se razumemo, skandalozno je što Hag nije osudio nikoga zbog zločina počinjenih tokom i nakon „Oluje“, pogotovo što se i u presudi Žalbenog veća konstatuje da ih je bilo, ali Međunarodni sud za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji nije organ EU, već UN i onda bi nezadovoljna i uvređena Srbija trebalo da izađe iz svetske organizacije (pametan je „predsednik sveta“, zadržao je mesto poslanika u Skupštini, zlu ne trebalo), a ne da preti da neće u evropsku organizaciju u kojoj se njeno članstvo ni ne nazire. Uzgred, zar nisu sudije iz zemalja EU u petočlanom Žalbenom veću bile za osudu generala?

Za ratne zločine, kojih je u „Oluji“ nesumnjivo bilo, uvek su najodgovorniji naredbodavci i izvršioci, što su u ovom slučaju hrvatska vlast i vojska, ali zašto se ne otvori pitanje uloge Srbije? Ma koliko to nepopularno bilo u ovo vreme opšteg saglasja, ja bih da podsetim na knjigu i izjave šefa kabineta pokojnog Franje Tuđmana Hrvoja Šarinića (svako ima svog Miki Rakića), kao i na dokumentarni film „Dogovoreni rat“. Predsednici Hrvatske i Srbije, Tuđman i Milošević, sreli su od 1993 do 1995. čak 48 puta, stalno su bili na telefonskoj vezi, a Šarinić je bio zadužen za kontakte sa Miloševićem. Bio je u Beogradu 11 puta tokom rata, pa i nekoliko dana pre „Oluje“. Tuđmanu je, po povratku u Zagreb, raportirao da „Milošević neće praviti problem“. Sreli su se i neposredno nakon „Oluje“, Šarinić i Milošević usred Beograda. A „jadnog“ Dačića prozivaju što se rukovao sa Tačijem, 13 godina posle rata, ministarka Suzana Grubješić otkazala sastanak u Zagrebu zbog presude Gotovini i Markaču. Treba li i koncert „Prljavog kazališta“ u Beogradu otkazati?

Srbi u Hrvatskoj našli su se između čekića i nakovnja, Tuđmanove Hrvatske, koja je želela da ih se reši jednom za svagda, i Miloševićeve Srbije, koja ih je huškala i naoružavala u borbi za „Republiku Srpsku Krajinu“ i onda „pustila niz vodu“. Izveštavala sam tokom i nakon „Oluje“ o srpskim izbeglicama i ne mogu tadašnju i današnju Srbiju da prepoznam. Ova današnja duboko pati zbog „Oluje“, ona tadašnja nije pokazivala previše osećanja prema izbeglim Srbima. Flašu vode su im pojedinci na putu do Beograda naplaćivali 10 maraka. Policiji je naređeno da spreči ulazak vozila sa izbeglicama u Beograd, a oni koji su stigli do glavnog grada i naselili se na periferiji Zemuna, izgradili kuće, 15 godina nisu imali struju. Od Hrvatske Srbi čiji su politički lideri proglasili „RSK“ i sa kojom su ratovali nisu očekivali ni razumevanje ni milost, ali od Srbije jesu, ali nisu dobili. Međutim, mnogi u Srbiji i danas politički zloupotrebljavaju njihovu tragediju. Hrvatsku baš briga, rat su dobili, „rešili“ se većine Srba, u EU ulaze sledeće godine. Što je najvažnije, presudiše Sanaderu. Da nije bilo pritiska Brisela, da li bi se to desilo? „Malo morgen“, rekao bi rahmetli Milošević.