Davora Pašalića, urednika FoNeta, poznajem godinama. Izveštavali smo sa različitih događaja, od protesta u Beogradu devedesetih, preko koncerta Đorđa Balaševića 98. u Sarajevu, što je bila i prva poseta grupe novinara iz Srbije glavnom gradu BiH nakon rata, do suđenja u Haškom tribunalu. Šta reći? Davor spada u onaj deo pismenih i obrazovanih novinara koji, zbog svoje skromnosti i okolnosti, ne izbijaju u prvi plan. Nije skandal majstor, ne uvlači se „facama“, ne svađa se, ali kad napiše tekst – ima čovek šta da pročita. Davora su prošle nedelje, na Novom Beogradu, gde živi godinama, napala tri mladića i žestoko ga pretukla. Dešava se. Besne mladeži ima svuda.
Možda su slučajno Davora pretukli, ali kad god novinar postane meta napada, treba da se zapitamo. Ako se uz to pomene nacionalna pripadnost napadnutog, razloga za brigu ima još više. Da li je Davor pretučen slučajno? Zato što je novinar? Ili zato što je Hrvat? Sam Davor se pita kako su uopšte znali da je Hrvat? Proteklih godina su, inače, razne osobe, uglavnom nežnijeg pola, u bližem i daljem inostranstvu, objašnjavale Davoru da je „najveći Srbin koga su ikada upoznale“, uz škakljivi dodatak „a upoznala sam ih mnogo“ ili „često putujem u Beograd“ i objašnjenje da „izgleda, ponaša se, govori i psuje kao Srbin“. Džabe je Davor poricao. Nije uspeo da ih razuveri. Ali ona trojica što su ga prebila izgleda imaju urođen „srbomer“. Ko je i zašto pretukao Davora trebalo bi da pokaže istraga, ali ovo je Srbijica i malo je verovatno da će mladići koji su ga pretukli biti uhapšeni. Za sada, bar, niko nije priveden.
Pored novinarskog talenta, markantnog izgleda, visine od skoro dva metra, Davora krasi i neverovatan smisao za humor. Onaj prirodni, urođeni. Kad on „odvali“… A što ume da priča profesionalne i dogodovštine iz života… Putovao Davor jednom vozom za Budimpeštu ili Prag, ne sećam se. Rat u Hrvatskoj ili bio pri kraju ili se tek završio. U kupeu počne razgovor sa dvojicom putnika, na engleskom. Ispostavi se da su oni iz Vukovara, on iz Beograda. U Davorovoj glavi se odmah upalila lampica: „Ovima su možda stradali u ratu, misliće da sam Srbin, možda i da sam ratovao“. Umalo ne postade kolateralna žrtva, „četnik“, takoreći. Uđe policajac, proverava pasoše, Davor vadi svoj tada još važeći crveni SFRJ. Ona dva Vukovarca počnu da ga zezaju, na čistom hrvatsko-srpskom: „Zar još postoji taj pasoš, ma baci to s…, vidi našu lepu putovnicu“ i slično. Okrenu Davor na zezanje i ispostavi se – ta dva Vukovarca nisu bili nikakvi „napaljeni“ Hrvati, već Srbi, a Davor, Beograđanin – Hrvat.
Sem Davora Pašalića, još jedan „poslenik sedme sile“ je doživeo neprijatnost ovih dana. Lidija Valtner iz Danasa. Poslala Lidija bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću pitanja za intervju, a on joj umesto odgovora, posredstvom svoje PR službe, prosledio salvu uvreda. Ima pravo Tadić da ne odgovori, da mu se ne dopadaju pitanja, da misli da su glupa i pitanja i novinar, da iza njih stoji Beba Popović, ali onakvo izražavanje ne priliči ni intelektualcu, ni političaru, ni bivšem predsedniku. Šta, uz specifičnosti, vezuje ova dva slučaja? Bahatost, glupost i primitivizam. Na sreću, Lidija nije dobila batine.
I ko Tadiću daje za pravo da, u onakvom obraćanju, vređa konobare, čak i ako se Beba Popović bavio tim poslom svojevremeno? Konobari iz restorana „Lovac“, rezervnog položaja Danasa, za mnoge političare, intelektualace, pa i pojedine novinare u ovoj zemlji, prava su gospoda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
