Povratak u prošlost 1

Koštao 20. Ova avanturistička komedija bazira se na zavrzlamama u koje upada glavni junak tinejdžer Marti Mekflaj i njegov prijatelj šašavi naučnik Emet Braun, koji je izmislio automobil- vremeplov kojim njih dvojica najpre putuju u prošlost, onda u budućnost. Drugi deo je usledio 1989. godine, treći 1990. Bili su odlični, gledani, ali naravno, prvenac je prvenac.

Bilo bi lepo da postoji automobil-vremeplov, poput DeLoreana iz „Povratka u budućnost“, mada bi i „jugić“ završio posao.

Da putujemo kroz prošlost i budućnost, ko šta voli. Da li nam je, međutim, u politici, takvo putovanje potrebno?

Ili smo stalno u istom politički kriznom dobu u kome se samo likovi menjaju?

Mene tako Skupština Srbije, 12. po redu, konstituisana u ponedeljak, 3. avgusta, mesec i po nakon izbora 21. juna, u kojoj vladajuća SNS Aleksandra Vučića ima dvotrećinsku većinu, podseća na prvi parlament izabran nakon povratka višepartijskog sistema 1990. I tada je vlast „razbila“ na izborima u decembru 1990.godine.

Skupština Srbije konstituisana brže nego sada, već 11. januara 1991.

SPS Slobodana Miloševića 1990. osvojila značajno više glasova (2,3 miliona) nego SNS ovog juna (nešto manje od dva miliona). Imali i više poslaničkih mesta 194 naspram 188 „naprednjaka“.

Ima i drugih značajnih razlika. Tada je za predsednika Skupštine izabran Slobodan Unković, koga je već početkom juna zamenio Aleksandar Bakočević.

Socijalisti, ali bili su gospoda u poređenju sa dosadašnjom predsednicom Majom Gojković i njenim mogućim naslednikom iz redova SNS Vladimirom Orlićem. Opozicija je i u tom prvom sazivu bila minorna, ali je bilo.

Tada najjača opoziciona stranka SPO Vuka Draškovića imao 19, a DS sedam poslanika.

Među tih sedam bili Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić. Danas nam opozicija u Skupštini, po svojoj prilici, spala na po tri poslanika SDA Sulejmana Ugljanina i Albanske demokratske alternative. Šta opozicija, ona van parlamenta, danas treba i može da uradi?

Najpre da se presabere i proba da pronađe neku osnovu saradnje, bez obzira na to da li su bojkotovali izbore ili ne.

Mada su se oni koji su učestvovali na onakvim izborima ozbiljno izblamirali. Razumljivo što ih privukao cenzus od tri odsto, ali posle prihvatanja takvih izbornih uslova, nema ni kritike ni kajanja.

Trideset godina od ponovnog uspostavljanja višestranačja, Srbija se vratila na početak. Mi koji smo imali pravo glasa na izborima 1990. godine, danas smo mnogo stariji, umorni, razočarani… Srbija poput nas, samo još jadnija.

Mnogi problemi danas isti kao te 1990. Neki još teži, tada za pandemiju bar nismo znali.

Kao novinarka koja je nekoliko godina izveštavala iz Skupštine, sećam se da smo, u novinarskoj sobi, nas nekoliko stalnih izveštača, iz režimskih ili kritičkih medija, redovno komentarisali da gori saziv ne može da bude.

I po pravilu sledeći saziv bude gori. Sad mi se opet „javlja“ – gori saziv Skupštine od ovog ne možemo imati. Koga zavaravam? U Srbijici uvek može gore. Trebalo bi da može i bolje i sigurno može, samo izgleda da ne znamo kako.

Šta je bilo sa prvim sazivom Skupštine Srbije? Trajao samo dve godine. Prevremeni izbori bili decembra 1992. godine. SPS dobio oko milion glasova manje, a u Skupštinu ušli Šešelj i Arkan.