Za razliku od studentkinje iz Kragujevca koja je nedavno preminula čekajući novac za transplantaciju srca u Beču, za malu Tijanu su skupljena sredstva potrebna za operaciju u Hjustonu. Devojčica je, u pratnji mame i lekara, stigla u SAD i čeka odgovarajućeg donora. U toku su akcije prikupljanja para za lečenje u inostranstvu još nekoliko bolesnika Ljubice, Anite… Uspešna akcija prikupljanja novca za lečenje male Tijane imala je višestruko korisne efekte. Devojčici je pružena šansa da živi, njenoj porodici nada da će ipak sve biti dobro, a Srbija je pokazala da, uprkos krizi i problemima, ljudskosti ipak ima.
Priča, međutim, ima i drugu stranu. Srbija je država, zar ne? Ima neke državne institucije koje su dužne da rade u korist građana? Zašto to ne čine? Ko je studirao društvene nauke ili u srednjoj školi imao filozofiju možda se seća nezaobilaznih lekcija o filozofu koji se zvao Žan Žak Ruso. Živeo je pre Maksa Vebera, u 18. veku i bio je uticajan filozof-prosvetitelj. Jedan je od najpoznatijih teoretičara društvenog ugovora, kojim se objašnjava odnos pojedinca i države. Po Rusou, društveni ugovor se zasniva na tome da država treba da zaštiti prirodna prava svakog pojedinca: na život, slobodu, imovinu. Svaki pojedinac, pak, mora da ispunjava određene dužnosti prema državi, kao što je plaćanje poreza.
Država Srbija ima svoje institucije, pa i vladu, vlada ima ministarstva, ministarstva imaju nadležnosti… Imamo i Ministarstvo zdravlja, čije nadležnosti su poznate, i ministarku zdravlja, ali obe „adrese“ uglavnom „ćute“ o Tijani i sličnim slučajevima. Prvi potpredsednik i najpopularniji član vlade Srbije bio je agilniji i odneo stranačku pomoć u novcu jednoj oboleloj devojčici. Svaka mu čast, ali to nije zadatak političara, pogotovo onih na vlasti. Oni treba da stvore sistem koji će delovati, a ne da izigravaju Deda mraza. Srbija ima svoje građane koji uglavnom nisu baš bogati, te ne plaćaju porez na dohodak, ali nam država, kroz razne namete, debelo naplaćuje svoje najčešće glomazne i neefikasne usluge. Zašto onda Srbija ne plaća lečenje svojih građana? Tijaninim, Anitinim Ljubičinim… roditeljima su sigurno naplaćivani porezi na zdravstveno osiguranje, zašto danas moraju da zavise od milosti ionako siromašnih građana Srbije? Država nema para za skupa lečenja u inostranstvu? Srbija koja je milion dolara platila „nestašluk“ Miladina Kovačevića? Srbija koja je duplo povećala pomoć haškim optuženicima i osuđenicima? Srbija koja i sveštenicima plaća doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje? Primera je „mali milion“.
Na prvi pogled, ovo je čista demagogija, ali nije. To je još jedan u nizu dokaza faličnosti i nedovršenosti države Srbije, čiji se političari radije bave istorijskim, kvazi-nacionalno-patriotskim i nebeskim temama od istinskih problema. Sa ili bez Kosova, država koja ima para za Miladina Kovačevića i haške optuženike, a nema za bolesnu decu, ne mora da brine za svoju budućnost. Crna je.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
