Ljudi, da li je to moguće, policija je za samo 17 sati uhapsila tri mladića osumnjičena da su u centru Beograda teško povredili nemačkog državljanina D. H. , učesnika konferencije o LGBT pravima. Prethodno su momci „u plavom“ uspešno rešili još neke slučajeve koji su uznemirili javnost i ako ovako nastave, u nekom narednom istraživanju, policija bi mogla da po popularnosti nadmaši ne samo „prirodne“ konkurente – Vojsku, već i SPC i Vladu Srbije. Čik da sad neko podseti da ministar policije Nebojša Stefanović ima sumnjivu doktorsku diplomu. Uostalom, šta će mu diploma? Čovek radi i dokazuje se.
Prema prvim informacijama, D.H. je napadnut zato što je stranac. Mladići koji su ga napali navodnu su vikali: „Nećemo strance“. Snimak objavljen na internetu pokazuje da je stradao od samo jednog udarca jednog mladića. Onda su neki prišli da mu pomognu, a dvojica-trojica mladića su nastavila da se koškaju. Osude su stigle sa svih strana. Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je za Dojče vele da je to „užasan događaj“. „Beograd je kosmopolitski grad, Srbija je zemlja koja se bori ne samo za ulazak u EU već zemlja koja nikada neće podržavati vrednosti nasilja, primitivizma, ugrožavanja tuđih prava i života“, rekao je Vučić. Tako je, premijeru.
Istraga će pokazati da li je u ovom slučaju reč o „običnom“ incidentu ili napadu iz mržnje prema strancima i LGBT populaciji, ali ovaj nemio događaj ponovo je pokrenuo pitanje ksenofobije u Srbiji. Ima li je? Da li je u prihvatljivim granicama ili spadamo u ksenofobično društvo? Po mnogo čemu, Srbija je konzervativno i netolerantno društvo u kome mnogi nemaju razumevanje ni prema kakvoj vrsti različitosti. Mogu da budu iste rase, vere, nacije, ali ako jedan komšija sluša folk, a drugi tehno, može da dođe do belaja. Ako uz to imaju različite političke stavove, belaj može da poprimi ozbiljne razmere. Ako još navijaju za različite sportske klubove… Zato nama za mržnju stranci nisu potrebni, ali pošto već postoje – odlično. Prema istraživanjima javnog mnjenja saopštenim tokom prošlogodišnjih problema sa smeštajem azilanata, trećina građana Srbije ima ksenofobične stavove. Poseban problem predstavljaju mladi koji su rođeni i odrastali u ratnim devedesetim, koji nisu ni imali mogućnost da komuniciraju i upoznaju ni „prave“ strance ni bliže jugoslovenske narode. Socijalni psiholog Bora Kuzmanović smatra da je netrpeljivost prema drugim nacijama opstala i nakon ratova zbog „političke i kulturne elite“ koja ih povremeno raspiruje.
Ali, vrh političke elite Srbije doživeo je transformaciju i pokazuje da su promene moguće. Ako su predsednik i premijer Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić od izrazito ksenofobičnih i ekstremnih političara postali kosmopolite i tolerantni, zašto ne bi mogli da se promene i upristoje mladi naraštaji? Mogu, samo treba neko i nešto da ih „motiviše“. „Na nama je da pokušamo da vaspitavanjem i obrazovanjem, učenjem i stalnim govorenjem, objasnimo ljudima da je napad na stranca, napad na nekoga ko ima neku drugačiju seksualnu orijentaciju, napad na nekoga ko je različit, sramota, a ne vrednost koju treba štititi“, poručio je Vučić.
Mogli bi da se, za početak, predsednik Nikolić i premijer Vučić obrate pre svega mladima i kažu: „Nekada smo o drugim narodima govorili… nekada smo svojim političkim neistomišljenicima poručivali …čak smo i ratne zločince veličali, ali to nije lepo i nemojte da ponavljate naše greške… Pogotovo nemojte da napadate i tučete strance, pripadnike drugih vera, rasa, narodnosti, drugačijeg političkog i seksualnog opredeljenja… Ni u nedelju 28. septembra ni bilo kog drugog dana“. A ukoliko se to ipak desi, 28. Ili nekog drugog dana, zna se ko treba da reaguje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
