Obraća mi se Senta, šef obezbjeđenja Slobodana Miloševića, i moli me: ‘Jedini će tebe da posluša, tebe voli, hajde, života ti, nagovori ga da govori iza neprobojnog stakla’. Neće, kaže, da stane iza neprobojnog stakla nego hoće da govori ovako i da se obraća narodu. I onda dolazim ja kod njega i molim ga da to napravi, a on mi kaže rečenicu koju sam poslije zapisao u svojoj knjizi. To mu je bila sudbinska rečenica i podijelili smo je pred samu njegovu smrt u Hagu. Rečenica je bila:

‘E moj, Momo, nisam ja te sreće da me ubiju na Kosovu’.

Jer, zamisli da ubiju predsjednika Srbije na Kosovu, kad ima milion Srba, to ne bi bilo baš dobro za Albance, ali bi bilo baš dobro za Srbe“!

Ovo su izvodi iz sećanja Momira Bulatovića na miting povodom 600 godina Kosovskog boja, objavljeni u knjizi „Kako se dogodio narod: Antibirokratska revolucija“ (Službeni glasnik).

Tog štiva setio sam se kad je Vučić započeo septembarski kosovski imaginarijum.

„Jebemumater“, mislio sam u sebi, možda je to stvarno pravi on. Možda on jeste ostao patriota više nego što je to normalno i više nego je Šešelj propagirao. Možda hoće da prinese svoju glavu na oltar. Možda hoće svojom žrtvom da vaskrsne evropsku samilost prema Srbima i učini nemoguće: svojom krvlju da plati opstanak Kosova u Srbiji.

I setio sam se kad je, početkom septembra 2013. posle poslovnog ručka u Američkoj privrednoj komori, ničim izazvan, novinarima rekao kako „oseća odgovornost prema zemlji i građanima“ i da želi da što više završi:

„Znam kako ću da skončam“, šokirao je Vučić novinare.

Moj zanos je trajao kraće od vremena potrebnog da Krlo stigne sa RTS-a do studija Pink televizije.

Da neće „skončati“ na Kosovu i da Vučić, što bi umni Predrag Sarapa rekao, „voli sebe više nego leba da jede“, (šalim se ovo za Sarapu i njegov um), postalo je jasno čim su Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin uključili alarm.

Nebojša, Vučićev lični desni Senta, razumeo je pretnje koje je izrekao Kadri Veselji, predsednik kosovskog parlamenta, i pokazao da ga kao iskusnog policajca ništa ne može iznenaditi:

„Ne iznenađuje me što o Vučiću potpuno isto govore Veselji i Đilas, isto Haradinaj i Jeremić, LJimaj i Sava Janjić…“!

Aleksandar Vulin, Vučićev lični levi Senta, poručio je Veseljiju da Srbija neće tolerisati provokacije iz Prištine i obznanio da se „Šiptari junače kada su daleko od Vučića“:

„Dok nema kamera i dok su u istoj prostoriji s Vučićem, ne pominju zabrane i silu. Toga se sete kasnije“, smirivao je JUL-ov isprdak atmosferu uoči Vučićeve posete.

Malo sam se, doduše, potresao kad je Vulin u nedelju hitro napustio studio TV Pink (uz poruku: „Sve što Vučić naredi, biće sprovedeno, ne pitajte kako ćemo reagovati ako ga napadnu“), ali sve se brzo vratilo u kolotečinu onog prethodnog dana, kad je fascinantno osmišljeni imaginarijum startovao u Zubinom Potoku.

Prve reči predsednika Vučića po dolasku na Kosovo bile su odgovor na novinarsko pitanje:

„Predsedniče, ipak ste došli?“

On im je, kako izveštava portal Espreso, „sa osmehom dao odgovor koji će Srbi zauvek zapamtiti“:

„Zar ste sumnjali?!“

I ko god da je sumnjao da će Vučić svojom posetom Kosovu napraviti bilo kakav pomak napred, apsolutno je bio u pravu.

Obećao je da će napraviti farmu koka nasilja; obećao fabriku baterija; obećao pogon za preradu šumskog voća; obećao proizvodnju softvera; obećao fabriku baterija: obećao pogon Prve petoletke!

U Leposaviću mu je uručena flaša rakije u kojoj je natpis „Vučić“ (Marko Đurić je dobio rakiju sa punim imenom i prezimenom); u mitrovačkoj bolnici su mu rekli da njegova poseta „uvećava optimizam i nadu“; u Sunčanoj dolini pokazali su plakat na kojem se vidi planirano naselje za 330 porodica.

U blokirano srpsko selo Banje nije stigao (za razliku od Andrije Igića sa RTS-a ili Goce Uzelac sa Pinka, koji su tamo valjda stigli zahvaljujući mlaznim odelima koje je Željko Mitrović kupio za Zadrugu 2). Obratio im se telefonom, preko razglasa. Izostalo je ono skandiranje „Aco, Srbine“ jer je Marko Đurić bio zauzet izradom venca koji će predsednik Srbije uoči istorijskog govora položiti na mesto gde je ubijen Oliver Ivanović.

Istorijski govor, pisan nedeljama, poput Miloševićevog onomad, vrcao je od „poruka mira i stabilnosti“.

Bilo je to jedno lepo upakovano ništa novo!

Potvrdivši da je supstanca politike koja ga je izbacila na javnu scenu ostala gotovo nedirnuta, predsednik se sa svitom vratio u Beograd.

Meštani sela Banje ostali su u istom okruženju. Koje, okruženje, svakako neće biti u boljem raspoloženju.

Bilans „Vučićevog Gazimestana“: i Albanci siti i Srbi na broju!

Milošević je makar imao san.

Jedino su fulali elektronski mediji s nacionalnom frekvencijom: niko nije uspeo da prikaže jutarnji ritual predsednika po ustajanju iz kreveta.

Jadno!

Zato su valjda i nacionalni.

P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad se na TV Pink nije znalo ko je Sarapa, a ko Vulin!