Eto vam odgovora zašto taj dezerter iz „devedesetih“ ne skida uniformu, nosi frizuru marinca, uvežbava salutiranje pred ogledalom i javno rabi ratnu retoriku!
Nema značajnijeg datuma koji obeležavamo, gostovanja na nekoj od vlastoljubivih televizija, presvlačenja u svlačionici bazena, gde voli da relaksira svoje SMB telo, a da ministar odbrane ne potegne priču o ljudstvu, oružju i borbenoj gotovosti Vojske Srbije „da sačuva našu zemlju i Srbe gde god da se nalaze“!
Nastojeći da memoriju narodu oblikuje poput plastelina, konstantno „pucajući“ na kartu najtananijih emocija, ovaj posilni generala Stevana Mirkovića i posinak Mire Marković uvek je ko zapeta puška spreman da zapaljivim rečima uskovitla prašinu koja će zakrvaviti oči ionako sluđenoj pastvi!
„Čekali smo 20 godina da pustimo iz sebe krik i da kažemo koliko nam je teško zbog toga što je 250.000 naših sunarodnika proterano da se nikada ne vrati“, jauknuo je sa pozicije prvog čoveka Organizacionog odbora za obeležavanje Dana sećanja na stradanje i progon Srba.
Naravno da nikoga nije bilo da ga upita: a zašto naš Rambo i Čak Noris, stopljen u toplu ljudsku figuru Vulina, taj krik nije pustio onomad kad je valjalo: u času dešavanja „Oluje“ ili neposredno posle nje – ta bio je deo političke elite koja (ni)je vodila brigu o Srbima.
Zašto tada nije „odapinjao strele“, bacao „fatve“ i rogušio se u knap skrojenoj uniformi.
Srbija pamti:
* Neskrivene želje hrvatskog rukovodstva da broj Srba svede ispod tri odsto i reči Franje Tuđmana: „Moramo da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“
* Brojke koje je general Alan Goran, komandant civilne policije mirovnih snaga UN za područje Knina, objavio na kraju svoje misije: nakon dolaska hrvatskih snaga pronađeno je 128 ubijenih srpskih civila, a 73 odsto zgrada je uništeno.
* Podatak Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava da je tokom te operacije poginulo oko 700 civila, a spaljeno preko 20.000 srpskih kuća.
* Imena 1.960 poginulih i nestalih Srba.
* Desetogodišnjeg Kordunaša Miloša Pajića, koji je, smenjujući se u vožnji sa dedom, preko Banije i Bosne traktorom izvukao porodicu.
Srbija, međutim, ne zaboravlja:
* Nedeljama pre nego što će Hrvati uz klimoglav međunarodne zajednice zadati završni udarac krajiškim vojnicima, starim u proseku 47 godina, uskraćena je podrška iz Srbije.
* Nekoliko dana uoči „Oluje“ krajiška delegacija uoči puta u Brisel, gde će potpisati (kasno) mirovni sporazum Plan Z-4, pokušava da u Beogradu dobije poslednje instrukcije. Milošević odbija da ih primi.
* Vojska Republike Srpske, kojom su komandovali predsednik Radovan Karadžić i general Ratko Mladić, baš kao u maju, tri meseca ranije, tokom hrvatske operacije „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji, ni u „Oluji“ nije ni orozom mrdnula da pomogne braći u nevolji.
* Kolone izbeglih u kojima su deca, žene, starci i poneki mrtvac na granici sa Srbijom presreću policajci i usmeravaju ih najviše ka Kosovu: Beograd i ostali veći centri u Srbiji bili su zabranjene zone za proterane.
* Pre i nakon granice tim nesrećnim ljudima lokalni Srbi nudili su artikle: litar dizela – 10 maraka; vekna hleba – 5 maraka; kilogram breskvi – 4 marke; flašica vode – 2 marke…
* Srbijanska milicija, vojna policija SR Jugoslavije, do zuba naoružane trojke Željka Ražnatovića Arkana i Šešeljevi, Nikolićevi i Vučićevi frilenseri danima organizuju lov na vojno sposobne Krajišnike i silom ih vraćaju na front.
Ne, Srbija ne zaboravlja: na udruženi zločinački poduhvat Hrvatske srpska vlast je avgusta 1995. odgovorila kukavičkim poduhvatom!
Što potvrđuje Krležinu tezu da su Srbi i Hrvati „jedan te isti komad kravlje balege, koji je kotač zaprežnih kola povijesti slučajno prerezao napola“.
Ko ne zna: kotač je na srpskom točak, a povijest – istorija!
Namrgođeni i uniformisani Vulin i na srpskom i na hrvatskom je sinonim za „alat“ Aleksandra Vučića, čije političko delovanje počiva na jedinstvu suprotnosti i izmišljanju konflikata, da bi onda gasio vatru koju je „neko drugi“ zapalio.
Neka to neko nacrta ministru odbrane, koji ne razlikuje reč „raport“ od komande „aport“!
Dezerter. I da Srbija ne zaboravi reci Milivoja Pavlovica upucene Srbima koji dolaze u Srbiju nakon oluje: Kojim dobrom dolazite? Sada ja taj glavni urednik programskog saveta RTS.
Strasno
Ruho koje nosi Vulin nije uniforma,a i u tome je NIŠTA.
Lekiću, kumim te, nemoj više. Kada pročita ovaj tekst, Vulin će još više da se upre da dokaže da je dostojan ministarskog portfelja. Nagraisali smo. Jedini spas nam je da ovaj isti tekst procita neki mladi poručnik, istupi iz stroja i odklempavi smrada.
Odlično! Kao i uvek.
Bravo. Aplauz iskreni.
To je sve nečija igra. Da nas ponize sa anom i vulinom majom i ostalima. Av je pristao na to da bi došao na vlast prodao Kosovo….
Lekiću, vrlo dobro!
Jadni vulin ne razume ni to.
Zato su za njegov opis sasvim dovoljni podnaslov i poslednja rečenica teksta. Oni ga najrečitije i najsažetije opisuju
Nećemo zaboraviti ni narodu podmetnuto kukavičje jaje”velika Srbija” koje je slalo poruke celom svetu da smo genocidan i osvajački narod .
Nije to narodu podmetnuto kukavičje jaje nego nešto što je promovisao Vojislav Šešelj sa svojim radikalima. On i danas sedi u poslaničkoj klupi a njegovi učenici urnišu Srbiju.
Dok sam citao odlican tekst gospodina Lekica razmisljao sam da li da preporucim sinu, prijatelju strancu ili da sakrijem sramotu nase generacije, oslobiti ga tereta?
Ministar odbrane po zakonu nema pravo da nosi uniformu. Zato je Vulinu, po njegovom zahtevu, skrpljeno nešto što liči na uniformu, da bi on lečio svoje komplekse, jer je svojevremeno eskivirao služenje vojnog roka.
Tako je. Tačno i očigledno!
Gospodine Lekiću, ipak ste nešto zaboravili!
Pjesmu koja se vrtila na rts-u dok su Krajišnici
u dugoj koloni stajali na Rači :
„Ne damo ti Tuđmane ni metra,
otadžbine našeg kralja Petra“.
Bio im je zabranjen ulazak u Srbiju.
Opozicionari su im nosili vodu i hranu.
Vulin je vjerovatno sa Mirom bistrio Marksov „Kapital“ .
Bravo,kao i obicno tacno i iskreno. Proziveo sam deo tih dogadjaja . Hvala vam sto ne zaboravljate
Treba dodati da su naše vlasti u to vreme preko službi i na drugi način digle taj narod u Hrvatskoj na oružanu pobunu. Dali su im i logistiku, oružje, neki naši vojni specijalisti su bili u Krajini. U tom trenutku je odgovoaralo Miloševiću rat u Hrvatskoj jer je znao da će se birači u Srbiji okupiti „oko zastave“. A šta je bilo kasnije objasnio jeLekić u tekstu. Sećam se kao juće leta 95 u svim medijima se najavljivao napad na Krajinu. Svaki dan su stizale vesti o pokretima hrvatskih trupa. Samo se čekalo da počne. Ali, nezgono je u udžbenicima učiti da je Srbija zapalila Krajinu a zatim izdala sunarodnike. Hvala Lekiću na tekstu, možda će nekome otvoriti oči.
Udri Lekiću, više, jače bolje, ruka ti se pozlatila, da citiram jednog bivšeg pisca i humanistu koji to poručuje AV-u u borbi sa opozicijom i narodom.
A ispraćaj tenkova na Vukovar cvijećem, od strane „slobodarskog naroda“ koji tumara kroz čitavu istoriju ubijeđen da niko od njega nije bolji na svetu. I, naravno, dobije za vođe Vuline, Vučiće, Martinoviće, Brnabićke…, a u opoziciji Šešelje, Obradoviće… U čemu je razlika?
Bravo!
„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja
njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5; st. 7)
Na žalost, Srbija pamti samo laži, istine ne želi ni da čuje. Laži su nas održali, a došlo je vrema da se suočimo sa istinom koju smo lažima skrivali. Dok Vi, Lekiću, na portalu pišete istinite analize tragičnih i ponižavajućih zbivanja, u isto vreme najbogatiji izdavač Laguna reklamira najnovije izdanje Srpske zemlje pre Nemanjića. Obzirom da na lažima počiva ova vlast ljudi koji bi da žive istinu beže iz Srbije. Svake godine nestaje jedan grad ljudi. Niko nije od izdavača hteo da izda knjigu naslovljenu „Jevanđelje po istini“. Jer većini Srba više im prilega laž, koji ih otupljuje pa tako lakše podnose težinu življenja. Vidoste li one koji su bili brojniji a došli su ipred Skupštinsko zdanje da brane laž i krađu, dok je manja grupa bila za istinu. Vidoste kako onaj što živi od laži nasrnu pensicom u lice žene koja bi da se izbori za istinu.
Ajde da kažem jednu laž na kome vekovima počiva istorija Srba, a samim tim veliča se nešto što je vremenski beznačajno, kao što je 15. godina kraljevstva i 9. godina caratsvovanja Dušanovog. A još legenda kaže zato što je ubio svoga oca Srbi su posle Kosovskog ubijanja podpali pod Tursku valst.
Gde možete naći ovaj opis katastrofe na Marici 1371.: Srpska istorija navodi manje brojke učesnika Srba u katasrofalnom porazu pokraj reke Marice 1371. tvrdeći da je bilo 30.000., turski izvori tvrde da ih je bilo duplo više, dok grčki izvori tvrde da je bilo čak 70.000 duša. Dok srpska istorija barata sa brojokom od 6.000 turskih vojnika, pomenuti strani izvori tvde da je bilo samo 8.00 turskih specijalaca. Navedene brojke od strane Turaka, i Grka u kome su bili i učesnici na strani Srba, potvruđuje i opis događaja od strane srpskog patrijarha Pajsija: „… I kad su došli Turci do mesta gde je bila silna srpska vojska, prokletnici uhodiše i videše nedostatak uprave (Izvidnicu je predvodio Evrones-beg. p. m. je moja ), i vratiše se natrag k svojemu načalniku… I dođoše do mesta gde je bila neupravljena vojska i udariše na nju iznenada. I razbiše srpske vojnike, i beše divno čudo kako na njih napade gnev božji i strahovanje i bekstvo, jedan drugoga pretičahu, a jedan drugoga ne stizahu…“
Ni reči da je Crkva tražila da se obeležii dan Useka, kada je Svetom Jovanu odrublejna glava! A to za je za Srbe značilo jesti pečenje, naravno, od tuđih stada, do iznemoglosti i nalivati se mladim vinom da čelom udare u zemlju.
Despot Uglješa, sav u ranama, napustio je sukob, pa je kod mesta Harmanlije izdahnuo. Za kralja Vukašina se kaže da ga je ubio njegov sluga Hrsojević (smatralo se da je Vukašin kriv za smrt – ubistvo cara Uroša) prilikom bekstva. A prema narodnoj pesmi, posle bitke je izvađen iz Marice i posečen, tvrde srpski izvori koji su verovali da je Vukašina sustigla kletva Svetog Save, Prvi patriarh SPC, a Nemanjić, koji je prokleo Vukašina jer nije bilo reda da neko drugi bude kralj koji nije Nemanjičkog roda.
Ovi što žive od laži i krađi pevaju sa bakljama na balkonima zgrada “Marš na Drinu”, jer niko od njih nije čuo da posle samo dvadeset dana od Cerske bitke, u kojoj su Germani bili samo komadiri jedinica nad većinom sloveskog življa regrutovanog u Austrugarskoj momarhiji (seti te se Vojnika Švejka, Čeha), naši komandanti, oni najodgovarni svi pipadnici “Crne Ruke”, su bez ikakve pripreme natarle Srbe da pređu Drinu kod mesta Čevrntija kada su pobijeni i podavljeni, jer nisu ni znali da plivaju. Kada su Germani zarobljene Srbe terali sa osvojenim topovima da pucaju na svoje vojnike: Konačna brojka je 3.816 srpskih rergruta, oficira, podoficira i kaplara je stradalo!
Mi upravo doživljavamo vlast povampireni mrtvaca iz Čevrntije, i sa Marice i Kosova koji namerno brukaju našu državu. Jer smatrati ih za normalnim ljudima nemoguće je pri zdravoj pameti.
Zanimljiv tekst g. Kosovca zbog obrade teme. Šteta što nije „prenoćio“, tj. šteta što nije ponovo i pažljivo pročitan bar tri puta pre puštanja. Tada bi bile uočene leksičke greške, nejasnoće u iznošenju misli. Pokušao sam da ga čitam. Pročitao sam do kraja, ali su me, generalno, upravo te greške ometale da razumem osnovnu misao…