Neblistava karijera

Tako i sam pomen imena – Aleksandar Tijanić – ne izaziva asocijacije zasnovane na činjenicama o njegovom dugogodišnjem novinarskom angažmanu, poput one da je bio jedan od omiljenih zastupnika javne reči i interesa Mirjane Marković, supruge ratno zločinačkog diktatora Slobodana Miloševića, koja je ostala upamćena kao glavnoosumnjičena za političke likvidacije neistomišljenika, tokom devedesetih. Naprotiv, Tijanić je ovde sinonim za novinarsku hrabrost izraženu u odgovarajućem pojmu koji se prima sa poštovanjem, bez obzira na kontekst – „kurčevitost“.

Tako se ta „kurčevitost“ proširila i odredila u teorijskom i istorijskom smislu kao nekakva vrednost kojoj bi trebalo težiti ne samo u obavljanju posla novinara, zaštitnika zajedničkog dobra i otkrivača istine, osvetljivača pravde, već i u očekivanjima javnog mnjenja, da je način i pristup tom poslu, kakav je Tijanić imao, merilo i odrednica uspešnosti.

Pritom se uopšte i ne polemiše sa činjenicama, koje same po sebi govore u prilog antivrednostima koje je ovaj novinar tokom života zasnivao. Počevši od već pomenutog miljeničkog i privilegovanog odnosa koji je u značajnom periodu „uživao“ od strane para Milošević, zastupajući direktno, ili još gore – na pokvaren način, glumeći opoziciono mišljenje, upravo tu korupcionašku politiku koja je pokosila i unesrećila stotine hiljada života duž nekadašnje Jugoslavije. Završnica njegove neblistave karijere bila je godinama posle na čelu Javnog servisa, pod vlašću Borisa Tadića, a nekoliko godina nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. To kukavičko ubistvo snajperom premijera Đinđića, uz kuckanje čaša punih viskija u kabinetu Koštunice, čiji je kadar po ideologiji, verovatno i gore istaknutoj „kurčevitosti“ Tijanić, posle odanosti režimu Miloševića, prirodno postao, istakao je u prvi plan svu naopakost duboko utemeljenih ovdašnjih društvenih normi, načela profesije, sve do vaspitanja i elementarne pristojnosti. Kao jedan od ključnih ljudi u Koštunicinom kabinetu, Aleksandar Tijanić pisao je „kurčevite“ tekstove protiv premijera Zorana Đinđića, isključivo napadajući njegove namere isporučivanja osumnjičenih za najteže ratne zločine u Haškom tribunalu, kao i proevropski kurs države koji je nesrećni predsednik vlade pokušavao da uspostavi.

Uvek na strani zločinačke većine, one koja profitira na nesreći i smrti običnih ljudi, Tijanić se ispostavljao i predstavljao kao da je upravo suprotno. Način na koji se obraćao javnosti, iz nekakve umišljene pozicije manjine i žrtve, ali navodno dovoljno hrabre da se suprotstavi trendovima, odavao je utisak prognanosti i avangarde. Koja, razume se, to uopšte nije bila, ako avangardom ne podrazumevamo nešto sofisticiranije verzije tvrđenja da su Srbi nebeski narod, da su žrtve zlih sila sa zapada, da nisu odgovorni ni za kakve zločine, da su „drugi nama isto, odnosno mnogo više zla naneli“… Sve te teorije zavere kojima su gotovo svi režimi trovali javno mnjenje ne bi li iscedili iz njega i poslednju kap krvi za rat ili dinar za siromaštvo, Tijanić je vrlo „kurčevito“ iznosio u javni prostor čime je zaslužio sve stečene privilegije i pozicije.

Takva novinarska karijera vrhunila je čuvenim tekstom objavljenim pred samo ubistvo premijera Zorana Đinđića, pod naslovom: Ako Đinđić preživi, Srbija neće. Đinđić nije preživeo, Srbija jeste i to baš takva u kakvoj nije problem da, danas, Udruženje novinara Srbije kandiduje Aleksandra Tijanića za dobitnika ulice u Beogradu, nakon uspostavljanja nagrade koje nosi njegovo ime. Podrazumeva se da ta nagrada nosi titulu novinarske hrabrosti, dozu „kurčevitosti“, svega što je krasilo lik i delo Aleksandra Tijanića. Vanrednost okolnosti u kojima je imao „čast“ da učestvuje, kao što je pripadnost režimu koji je počinio najveće zločine na evropskom tlu još od Hitlerove Nemačke, odnosno kabinetu Koštunice iz kojeg je politički i u načelu ideološki inspirisano ubistvo premijera Zorana Đinđića, teško da će se ponoviti. Srećom. Ali, tražiti da ljudi žive u ulici koja će nositi njegovo ime, ili zahtevati od budućih zastupnika javnog interesa da se povode iskustvom ovog državnog novinara – predstavlja udarac na zdravu pamet.