Plačljivi Srbi i poraženi Vučić

Rekao je kako Srbi više vole sve da izgube nego da nešto dobiju. Nazvao ih je plačljivcima, kukavcima, zapravo, po ko zna koji put, idiotima… „Ta moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu je doživela poraz. Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko nego da imaju nešto u rukama“, požalio se Vučić na Srbe, na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke.

Prvu rundu je dobila, kako je naveo, „Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje“, odnosno – on sam. A, ko je zapravo pobedio Vučića? Ko sve spada u te Srbe na koje misli predsednik Srbije? Vučič, ustvari, okrivljuje pojedince koji su na ovaj ili onaj način govorili javno o štetnosti njegove politike, pa tako, u pokušajima demonizacije, pred javnim mnjenjem, imenuje sve one koji nisu njegovi direktni podanici i koji, ili misle nezavisno i kritički, ili su prosto podanici nekome drugom, umesto njemu.

Tokom navodnog dijaloga o Kosovu, koji je pokrenuo pre više od godinu dana, trudio se da istovremeno pokriva sva tri načina mišljenja o završnici i okončanju kosovske priče. Razume se, reč je o tri mogućnosti koje se međusobno isključuju i negiraju u osnovi vrednosti.

Prva je zastupanje stava o potrebi za priznanjem kosovske nezavisnosti, zahteva o potpunoj integraciji Srba u tamošnje društvo sa specijalnim garancijama i zaštitom od diskriminacije i odmazde. Tako vide javni interes svih građana, i Srbije i Kosova, oni kojima su činjenice iz prošlosti dobro poznate i koji se upinju da suoče društvo sa tom istinom o ružnoj prošlosti i falsifikatorskim odlikama zvaničnih verzija, čiji su glavni glumci upravo nosioci najviših državnih funkcija i oni koji, u značajnom istorijskom vremenu, donose konačnu odluku o tome na koji način će biti rešen kosovski problem. S obzirom na težinu i obuhvat odgovornosti koje podrazumeva zastupanje neophodnosti o priznanju nezavisnosti Kosova, ali i jasnoj svesti da je takav ishod neminovnost i ono što zapravo neće moći da se izbegne, Aleksandar Vučić, doduše, vrlo retko, pokušava da ostavi utisak spremnosti da zauzme predvodničku opciju i za takav slučaj. Uprkos nadanjima najvećeg dela neodgovorne opozicije, u saglasju sa uveliko neodgovornim predstavnicima vlasti, da će doći do geostrateškog obrta svetskih sila i da će se Kosovo vratiti Srbiji, ili bar jedan njegov deo… I tu nastaje druga mogućnost, mogućnost zamrznutog konflikta, na čijem se pragu, svestan njene neodrživosti, trenutno nalazi predsednik Srbije. Međutim, karakterističan upravo po tome, da je u stanju da promeni stanovišta i pravi se da nikada nije zastupao suprotno od onog u čije se okrilje upravo i za sekund uvalio, gotovo nikada nije izvesno ni o čemu se tačno govori, kada se razmatra trenutna pozicija, a kamoli kako će nešto na kraju ispasti i kakve posledice će njegovi potezi proizvesti. Zamrznuti konflikt je zapravo jedini izlaz za nacionalističke hulje, onih koji, zagriženi netrpeljivošću i mržnjom, truju obične ljude ratnom i postratnom propagandom, ipak shvataju da više nema odgovarajućih okolnosti za njihov puni izražaj, u kojima bi mogli da se naslađuju tuđim pogibijama, i prostim, ali ratom opravdanim siromaštvom najvećeg broja ljudi.

Po štetnosti za javni interes, stoji na istom nivou i treća mogućnost tretiranja kosovskog pitanja. Upravo zbog njene neostvarivosti, predsednik Srbije osuo je paljbu po svima, izdvajajući sebe kao pobednika kojem ne daju da stigne na cilj. Reč je o podeli, razmeni teritorije, o pokušajima uzimanja što većeg dela zemlje, bez osvrta na ljude, na njihove lične sudbine i posledice koje će se strovaliti na njih. Deliti ljude, primoravati ih da ih žive u etnički čistim sredinama, osigurava političkoj eliti da i dalje opstaju na vlasti istim mehanizmima, zagovaranjem mržnje i netrpeljivosti prema onom drugom, i pronalaženjem u negativnosti tog drugog razloge za sopstveno siromaštvo, bolest i nerazvijenost. Izolacija običnih ljudi od spoljnog sveta, od mogućnosti da uvide da postoji nešto drugo od nesreće u koju su po nužnosti nacionalnog određenja potopljeni, najbolja je podloga za korupciju i profit nekolicine lopovčina i lažova koji vladaju i nemaju nameru da odustanu dok su živi.

Koliko će građani i Srbije i Kosova čekati da se ostvari nužnost priznanja kosovske nezavisnosti, bez razmene teritorija i daljih povlačenja linija i razdora između dva naroda, umesto normalizacije odnosa i pomirenja, ne zavisi, očigledno od njihove volje. I to volje koja se nalazi pod pritiskom verovatno najkorumpiranijih elita na evropskom tlu.